РС ЋЕ СЕ ОДВОЈИТИ ОД БОСНЕ

Тимоти Лес

Срби су екстремно незадовољни заједничким животом, осећају да им је безбедност угрожена под политиком Сарајева и дубоко су повређени наметнутим одлукама, нарочито током управе Педија Ешдауна, која их је додатно одвојила од БиХ

Данас је Тимоти Лес директор тинк-тенка Нова Европа за процене политичких ризика и истраживач на Геополитичком форуму Универзитета у Кембриџу, али у балканским пословима је и даље. Британски дипломата провео је скоро две деценије, уобичајено турбулентне на Балкану, у Скопљу и Бањалуци. Сад уноси нове турбуленције предлогом да се балканске државе поделе по етничким линијама. Иако је пре неколико година упозоравао да би отцепљење Републике Српске покренуло ланац конфликата на Балкану, не сматра да је данашња мапа Балкана добра основа за будућност балканским народима.

„Свакако сматрам да ће се Република Српска коначно одвојити од Босне и Херцеговине. Разлози за то су двоструки. Један је што су Срби екстремно незадовољни заједничким животом, осећају да им је безбедност угрожена под политиком Сарајева и дубоко су повређени наметнутим одлукама, нарочито током управе Педија Ешдауна, која их је додатно одвојила од БиХ. Други разлог због кога ће се одвајање и догодити је промена међународног окружења. Последњих двадесет година Запад је имао надмоћ над Босном и држао све опције затвореним, што значи да чак и ако су босански Срби желели да се дистанцирају од Сарајева, то им није било дозвољено. Данас се Европска унија суочава са пропадањем и минималним утицајем који има у Босни због чињенице да не планира проширење. Интересовање САД за Балкан данас пада. То ствара ситуацију у којој босански Срби имају прилику да погурају своју идеју одвајања. Тако ја видим ствари. И сматрам да прогноза зависи од тога како ће Бошњаци реаговати.

Ако одлуче да преговарају, вероватно ће успорити процес нудећи компромис - веће аутономије - који би Србе умирио на неко време. Уколико одбију да преговарају, мислим да ће Србе на крају присилити да се одвоје од Босне, а Хрвати ће их следити.“

Са конфликтом или без њега?

Увек постоји ризик од конфликта. Нарочито у Босни, где су емоције веома интензивне. То зависи од тога да ли ће Бошњаци имати вољу за преговорима и тачно како ће се тај процес одвијати. Знамо и да постоји неколико потенцијалних жаришта, као што је Сребреница која је од одсудне важности за Бошњаке. Затим, Брчко Дистрикт, оспоравани град. Има и других мањих места, бошњачких села у Републици Српској. И, наравно, Мостар где су Хрвати, такође, екстремно незадовољни, нарочито након избора у октобру прошле године на којима се испоставило да не могу да изаберу своје представнике. Све заједно је створило високо запаљиву атмосферу у БиХ, која би могла да има драматичан расплет у наредних неколико година.

Мењање граница могло би, како страхује један део Европе, да покрене талас сецесионизма у већини држава региона - Македонији, Црној Гори…

Кратак одговор на то би био - не. Јер не сматрам да политика у овом региону функционише на тај начин. Да се нешто догоди на једном месту, а следећег дана се ефекат осећа на другом месту. У супротном би 2008. Република Српска прогласила независност, након што је то учинило Косово. Али исте силе које генеришу промене у БиХ су, такође, присутне на другим територијама - на Косову, у Македонији, где год су мањинске групе изузетно незадовољне. Тренутно имате вакуум међународне моћи на Балкану који препушта иницијативу локалним лидерима да притисну остваривање политичких циљева, а то је реорганизација Балкана у националне државе.

А где је ЕУ у тим процесима, као унија којој се све те државе придружују и од које зависи њихова унутрашња политика последњих скоро две деценије?

Тренутно имате вакуум међународне моћи на Балкану који препушта иницијативу локалним лидерима за остваривање политичких циљева, а то је реорганизација Балкана у националне државе

Донедавно ЕУ је била регионални полицајац, који је ту одговорност у последњој деценији преузео од САД. Начин на који ЕУ приморавала на реализацију одређених политика текао је с изговором стицања чланства. Другим речима, ЕУ је овом региону понудила шансу да се придружи тој организацији ако сахрани националне фрустрације. У неком смислу је то чак и остварено. Председник (Александар) Вучић ради на постизању компромиса са Приштином, умирује босанске Србе, највише зато што жели чланство у ЕУ. Међутим, ова фаза историје је сада готова. ЕУ је у стању неповратног пада, па је понуда о чланству повучена. ЕУ има мало да понуди овом региону осим новца, па самим тим нема ни ауторитет. Иако европски лидери још подгревају наду помињући чланство, политика проширења је мртво слово. У годинама које следе, криза у Европи ће се погоршати. Можемо са сигурношћу рећи да још једна економска криза долази, јер се економија креће у циклусима. Из различитих разлога верујем и да ће наредна криза бити тежа од претходне. Не верујем да еврозона може да преживи наредну кризу, што значи и озбиљну ескалацију унутрашњих проблема у ЕУ. То свако проширење чини немогућим. Не верујете да реформа или реорганизација може спасити ЕУ?

То је питање од милион долара. Води се велика дебата о томе. Ситуација у ЕУ личи на последње дане Југославије - где је свако могао да види да проблем постоји и да је тој земљи потребна реформа - али нико ни са ким није могао да се сложи како држава треба да се реформише. Када кључне земље прибегну национално срачунатим решењима за хитне проблеме с којима се суочавају делује и те како могуће да ЕУ следи модел „распада“виђен у Југославији.

С те тачке гледишта да ли су политике наших лидера који нас воде ка таквој ЕУ уопште рационалне? Из перспективе Брисела Србија, рецимо, још увек има посла с реформама, али се из Србије Брисел све мање види.

На први поглед, таква политика није рационална, јер се Србија неће придружити ЕУ, али претпостављам да за Александра Вучића још увек има неког смисла да се руководи тим чланством. Можда то утиче на стране инвеститоре позитивно, можда верује да може убедити политичаре и јавност да прихвате одређене реформе. Али стварно чланство није реалистичан циљ, јер је криза ЕУ сваког дана све очигледнија.

Па, ипак, многи европски политичари очекују нова чланства - Албаније и Македоније - већ половином наредне године. Истовремено те две земље од Србије имају другачији однос према НАТО. На којој страни је интерес Србије?

Како се криза у ЕУ продубљује, Србија се мора усредсредити на себе, као што треба да учине све државе у Европи - да ојачају своје политичке институције, да подигну економију и изграде добре дипломатске односе. Не само са Сједињеним Државама, већ и са Русијом, Кином, Турском и покушајем да се поново успостави као кључна држава у овом делу Европе. Претпостављам да ће се, као део тог процеса националне консолидације, Србија поново фокусирати на успавани циљ уједињења различитих територија насељених Србима у региону.

Претпостављам да ће се, као део процеса националне консолидације, Србија поново фокусирати на успавани циљ уједињења различитих територија насељених Србима у региону

Шта значи да уједини територије?

То је кључни циљ српске политике од почетка 19. века. Српска нација је као расута породица и Срби су јасно ставили до знања да желе да окупе ту породицу у једној држави. Те аспирације су наставиле да фрустрирају нацију и последњих 20 година. Све ми указује на то да Срби и даље желе да се уједине и да су те аспирације одлучније што је више очигледно да је пројекат ЕУ на крају.

ЕУ има мало да понуди овом региону осим новца, па самим тим нема ни ауторитет. Иако европски лидери још подгревају наду помињући чланство, политика проширења је мртво слово

Казали сте да САД нису заинтересоване за проблем Косова више, али се догађаји убрзавају чини се баш зато што су САД промениле политику црвених линија. Да ли се тиме заправо убрзава улазак Косова у НАТО - уз Албанију или самостално?

Догађаји се убрзавају, али не због америчког фокуса, већ због његовог недостатка. Интервенције САД су неспретне, њено ангажовање је слабо и циљ је једноставно „завршити посао“, као што Американци воле рећи. Неке од интервенција САД помажу Србији, као што је договор о промени граница, а неке помажу Албанцима, као што су подршка косовској војсци и захтеви за повлачење Унмика. Главна мисао која стоји иза такве политике је да Вашингтон има веће приоритете од Косова. Можда би САД желеле да се Косово придружи НАТО-у, али то се неће догодити, како сад ствари стоје, јер неколико чланица НАТО-а не признаје Косово.

Али Немачка је и даље заинтересована и не подржава идеју разграничења, пре свега из безбедносних разлога.

Немачка би требало да размишља о алтернативама подели. Србија је јасно ставила до знања да Косово неће признати безусловно. И из веома јасних разлога верује да је Косово незаконито отето 2008. И ако ће га икада признати, захтеваће неку компензацију за то. Тражи се север Косова, што се уклапа у идеју о уједињењу српског народа. Али ако Немачка каже да је то немогуће, онда неће бити договора и две стране ће једнострано решити питање статуса. С обзиром на то да је приоритет за Косово да оконча свој правни лимб, вероватно ће тражити уједињење са признатом државом Албанијом, Србија ће припојити север и две земље ће разменити своје мањине. Да ли је то оно што Немачка жели? Кључ је за мене да се статус Косова реши да би и Србија и Косова могли да се развијају као нормалне државе. Ако две стране пристану на услове под којима Србија прихвата Косово, не видим зашто би аутсајдери то требало да одбаце. Они само треба да превазиђу своју фобију о концепту поделе дуж етничких линија.

Да ли вам се конфликт на Косову чини могућим? Улазак косовских снага на север, још један егзодус?

Постоји ризик, јер постоји и нова динамика у овим разговорима. Предлог два председника био је одбијен, посебно на Косову. И сад се процес одвија у супротном правцу. То је сценарио у коме Приштина покушава да успостави ауторитет на северу, а Београд као на безбедносну претњу реагује ангажовањем своје војске да заштити Србе. Да ли ће се онда Приштина борити за север је друго питање. Она се може концентрисати на друге циљеве. Али тај концепт поделе не односи се само на Србију и Косово. Зашто балкански народи сад треба да стварају етничке државе - државе нације?

Не заговарам поделу - подржавам стабилност. Али након много година рада на Балкану, видим да већина људи који живе овде жели да живи у својој националној заједници, да њима управљају њихови људи, а не други, који имају лоше намере. С обзиром на то да је једино трајно насеље у региону оно које одговара жељама народа, то значи националне државе. Главно питање је како одавде стићи до ове коначне дестинације - без рата. То оставља две главне опције - неку врсту конференције за постизање договора о новим границама или управљање процесом транзиције. На мене је посебно утицало време проведено у Босни, која је политички и економски парализована, јер не може да разреши фундаментална питања о сопственој природи. Под један, треба ли БиХ да буде држава, под два, које су јој границе, које јој је становништво, шта идентитет… Ова питања се свакодневно намећу у сваком аспекту политике у Босни и прогрес је у таквој држави немогућ.

То су грађани Босне знали и пре 20 година, кад међународне силе које су стварале Босну нису. Зашто се толико омануло?

Разни су разлози. Први је да је тешко реорганизовати Босну без рата. Чак и ако установите принцип успостављања држава нација. Друго, неки европски лидери мисле да је национализам донео толико зла европском континенту и да је мултиетничност супериорно стање бивствовања. Као резултат одлуке од пре двадесет година, западни доносиоци одлука били су присиљени изнова и изнова да интервенишу у босанским пословима, како би решили последице раније одлуке. Али, ускоро ће морати да се позабаве основним узроком проблема - неусклађености политичких и етничких граница на Балкану, јер ће, у супротном, ревизионисти сами променити ствари и неће чекати превише дуго.

С обзиром на то да је приоритет за Косово да оконча свој правни лимб, вероватно ће тражити уједињење са признатом државом Албанијом, Србија ће припојити север и две земље ће разменити своје мањине