Езоповски говори
Позоришни живот временски се мери по сезонама, а не по календарским годинама. Оваква се сумирања, међутим, врше на крају календарске године те морамо да се прилагодимо том, за позориште „нерепрезентативном“оквиру. Ипак, ово је само покушај одлагања и релативизације закључка који би у сваком временском оквиру, једном или другом, нужно следио: за нама није период позоришног процвата. Зато би тешко ова листа била много дужа да се бира више од пет најбитнијих остварења из области позоришта.
Листу чине представе из различитих београдских и новосадских позоришта, што указује на то да се ниједно од њих у 2018. години није посебно издвојило својим репепертоаром и/или уметничким дометима. Два су основна критеријума на основу којих је ова листа састављена: релевантност тема у контексту савременог друштва (пре свега српског, али и светског) и мање или више иновативни искораци у погледу позоришног језика (за дотична позоришта, ствараоце и/или нашу позоришну културу генерално).
Занимљиво је да се од пет представа с листе чак четири могу да подведу под жанр комедије, што отвара питање да ли је поново дошло време да се о најосетљивијим питањима говори посредним, „езоповским“говором.
Као уметнички и друштвено најзначајнија извесно се издваја представа Зашто је полудео господин Р. у поставци хрватског редитеља Бобе Јелчића и продукцији Југословенског драмског позоришта из Београда. Од теме усамљености, препуштености и изгубљености појединца у савременом капиталистичком свету, преко сведене, метафоричне и лудички наглашене инсценације Јелчића до маестралне игре Бориса Исаковића, сви позоришни језици издвајају ову представу изнад осталих.
Годину за нама, када је театар у питању, обележила је смена, односно непродужавање мандата управнику Драме Народног позоришта у Београду Жељку Хубачу. Ова одлука сада већ бившег управника НП, Дејана Савића, била је спорна због тога што је у свом мандату Хубач остварио један од највећих уметничких узлета ансамбла Драме у последњем периоду, што је тврдња која се лако доказује интересовањем публике, реакцијама критике, учешћем на домаћим и регионалним фестивалима, наградама...
Смена је, као што је познато, покренула врло принципијелну, оштру, добро организовану и истрајну побуну највећег дела ансамбла Драме Народног позоришта, што је за последицу имало оставку Дејана Савића. Овај случај је веома драгоцен пример и у много ширем контексту од позоришног, јер показује да принципијелни отпор струке и грађана, ипак, има смисла и да може, и у контексту који не погодује таквим, критичким принципима мишљења и делања, да утиче на промену тока ствари.