Шетати је здраво
СЕРИЈА
Две Србије, два посвађана ока у глави, оба у потрази за наочарама са озбиљном диоптријом. Година је почела са прве две епизоде Немањића, дилетантским радом којем смо се смејали пар месеци, од премијере до узалуд премонтиране прве две епизоде. Онда смо их оставили да тихо умиру, мада су најупорнији мазохисти путем друштвених мрежа обавештавали оне који су имали паметнија посла о „причврљивању“, „Рашкој која је отишла да пишки“и осталим сценаристичким драгуљима. А онда, крајем године, исте људи који су, оправдано, понижавали РТС-ов квазиисторијски бесмисао, серија Јутро ће променити све је извела на дејт у постхипстерски ноћни клуб, завела и онда сексуално искористила у стану без књига на полицама и било каквог другог идентитета, уз Обојени програм и Попечитеље. Узнемирујуће прелако су се дали, само формом, без разумног разговора о било чему.
Сада један истински драгуљ, серија Чудни анђео (Strange Angel) о америчком хемичару-аматеру, пиониру истраживања у потрази за ракетним горивом крајем тридесетих година прошлог века. Ах да, у слободно време и сатанисти, у серији чији јунаци трагају за нечим већим од човека, било кроз освајање космоса или групу за самопомоћ сачињену од следбеника Алистера Кроулија. Телевизијско изненађење године које је могло, можда и требало, да се заувек заврши отворено-затвореним крајем прве сезоне. Ипак, гледаност је била једва довољна (или су власници новца схватили да у својим рукама имају нешто сасвим посебно) да омогући наставак у 2019. години.
Још једна прича о потрази, овај пут међу четворком што у Њујорку већ види празан простор преко границе тридесете, неизлечиво осакаћена нашим zeitgeistom, опседнутошћу собом. Но, ништа у серији Група за потрагу (Search Party) није усиљено, нити се сценаристи труде да испадну паметни (а ови би, рекло би се, могли, да хоће) док до црнохуморног смеха долазимо кроз мешавину жанрова и линеарну, узрочно-последичну драмску радњу. Попут Чудног анђела, серија, готово ирационално, наставља да постоји, са трећом сезоном која ће се појавити током 2019. године, без рекламе и великог тзв. хајпа.
Две серије - сигурно неопадајућег, а вероватно и растућег квалитета годинама опстају: Афера (Тhe Affair) четири а Викинзи (The Vikings) пет (заправо седам, мада се то не зове тако) сезона. Сценаристи Афере попунили су своје ликове драмски валидном стварношћу толико стабилно да је, рецимо, напуштена супруга којој се наизглед ништа посебно не догађа током првих пар сезона можда и лик који највише опчињава, и током наводног недешавања а и касније, када почиње да дела (и то тако да не изда своју бит коју смо дуго упознавали и гледали како тиња). Ове девојке и момци за тастатурама посвећено су гледали Бергмана а онда га оставили по страни и загледали се дубоко у себе. А Викинзи су... ескапизам? Или помоћ у духовној обради материјалног света? Свакако омогућавају да гледалац, без употребе психоактивних средстава, доживи одређене Тренутке визије, како каже наслов једне епизоде.
Седамнаестосатна документарна серија Кена Бернса Вијетнамски рат (The Vietnam War) која, сходно трајању, а и томе да је аутор паметан човек склон контекстуализовању, захвата широко, грабећи разлоге за један у почетку мали, постколонијалистички грађански рат и његове последице за целу историју 20. века. А онда, има и оваквих дивних тренутака, као што је исповест једног вијетнамског ветерана гледе његовог учешћа у антиратним протестима: „Само сам хтео да ставим своје тело међу тих стотину хиљада људи. Са речју „не“коју изговара тело, марширајући, ако не уста. Марширајући исто као у Вијетнаму, тада бесциљно и бесмислено, сада сам се осећао разумно и са циљем, ка главном граду државе, да кажем, НЕ. И, човече, био је добар осећај“. Другим речима, шетати је здраво.