Стратегија културног опстанка

ИЗЛОЖБЕ

Потреба за потврдом разлога постојања идеје о вредности која траје у времену, у доба када се о трајању не размишља, чини се да је испровоцирала ауторе изложби у Културном центру Београда и музејима примењене и савремене уметности да преиспитају и поново ишчитају, са одређене временске дистанце, ауторска становишта три аутентичне фигуре наше културе. Свака од њих је, у својој области, успоставила особене принципе који, не само да су изнедрили снажан и некомпромитован уметнички исказ и разгранавали културну и духовну климу, већ су развили и посебне стратегије културног опстанка који нам у овом тренутку могу бити веома драгоцено искуство. Њихов рад се пре свега заснива на широкој културној и уметничкој акумулацији, креативној, нелинеарној имагинацији и оригиналној и слободној интерпретацији згуснутих животних и професионалних искустава. У њиховим сложеним и разноврсним опусима уграђена је потреба за интелектуалним континуитетом и друштвеном ангажованошћу. Неприметни на први поглед, теоретичар визуелног и сценариста Бранко Вучићевић, дизајнер Слободан Машић и уметник Илија Шошкић, кроз свој рад граде универзуме у којима важе етички принципи и правила, најчешће у несагласју са окружењем, али и упркос њему. Вредност изложби које представљају њихов рад је управо у чињеници да нису обухватиле и представиле само материјалност опуса, већ и дух и квалитет њиховог става, промишљања и деловања у заједници.

Својеврстан континуитет оваквих напора представљају радови Даниела Ковача и Даринке Поп Митић. Интонирани као интимни искази, готово приватни разговори са најближим окружењем или са самим собом, у форми изложби постају слојевит и снажан јавни говор, отворен дијалог, па и разрачунавање са стварношћу. Даниел Ковач, писац и музичар, своје радове ради из потребе за комуникацијом са ћерком. Тај дијалог одвија се језиком друштвених мрежа, конкретно Инстаграма, као преовлађујућих форми комуникације. Концентрована порука, лако и брзо читљива, као захтев изабраног медија, духовита је приватна забелешка и конверзација у коју смо укључени као део најповерљивијег круга уметника. Из таквог средишта извиру поетски формулисана размишљања у радовима: Мудро одабране заблуде – избори за спорију пропаст; Ради шта год желиш, последице следе; Луксуз је кад размишљаш или Замисли шта би урадио да је све у реду (и уради то) – мисаони експеримент. Даринка Поп Митић слика дневничке белешке у жанру мртве природе на насловним странама дневних новина, правећи паралелу између свог искуства и искуства француског сликара реалисте Густава Курбеа. Испровоцирани егзистенцијалним околностима, ови радови се могу читати као својеврсно промишљање и реинтерпретација уметничких стратегија из прошлости спроведених кроз базичну сликарску форму, као суочавање са приватном реалношћу, али и реалношћу окружења, али и као преиспитивање граница политичности уметничког језика, разрачунавање са медијском сликом нашег доба и симболична приватно–јавна борба за простор уметности, а тиме и сопствено место у свету.