СУБОТА КАД ЈЕ ОТИШ’О ШЕКИ
Опроштај од фудбалског боема
Мало је оних који су и пре и после њега на фудбал и живот гледали са толико ирационалне и неодољиве фудбалске ароганције, са толико генијалне латино импровизације и толико безбрижне незаинтересованости за оно што долази, укључујући и сопствену будућност
Требало је да се Шеки роди пола века касније. Ове суботе када су и водећи светски медији објавили да је отишао бели Пеле и краљ дриблинга, сетио сам се те реченице једног старијег пријатеља који је тврдо бранио тезу да би Драгослав Шекуларац у неким другим временима био један од највећих фудбалера света свих времена. Нисам се сасвим слагао са том теоријом – најпре, Шеки би у времену корпоративног фудбала, такав какав је био, прошао у најбољем случају као
Адријано. Осим тога, Шеки јесте један од највећих свих времена, јер мало је оних који су и пре и после њега на фудбал и живот гледали са толико ирационалне и неодољиве фудбалске ароганције, са толико генијалне латино импровизације и толико безбрижне незаинтересованости за оно што долази, укључујући и сопствену будућност. Није то био чак ни Пеле, највећи играч тог времена, који га је после једне утакмице Сантоса и Звезде у којој је Шеки тако „плесао самбу“, импресиониран оним што је видео, у шали питао да ли је сигуран да није рођен у Бразилу.
О Шекијевој играчкој заоставштини мање-више зна се све. Са шеснаест је дебитовао у Звезди, са седамнаест у репрезентацији, наосвајао се домаћих титула, био олимпијски и европски вицешампион, члан идеалног тима света Светског првенства у Чилеу 1962. Са Ђорђем Марјановићем био је прва поп икона оне Југославије, Џејмс Дин и Џорџ Бест у једној особи. Неупутно је расправљати да ли је био најбољи југословенски фудбалер, напослетку о укусима се не расправља. Оно што му нико не може одузети је да је био најталентованији и најконтроверзнији. Као и с фудбалом једнако добро ишло му је и са кафанама, девојкама и коцком. И све то је радио са истом страшћу и све му је неодољиво пристајало.
„Становали смо релативно близу. Као клинац сам знао да га пратим кући на удаљености од неких петнаестак метара само да му будем близу. Гледао сам у оне његове криве ноге и нервирао се што су моје праве. За нас клинце био је икона која хода. После Звездиног тренинга одлазио је да игра мали фудбал са својим друштвом у Петој београдској гимназији. Живео је за игру. Наравно да смо трчали да
га гледамо, гледао сам га и кад је играо хокеј на Ташу. Ваљда је то била једина игра о којој појма није имао. Знао сам све девојке са којима се забављао. Навијачи су га носили на рукама до Аутокоманде, на Теразијама је снимао филм са Бебом Лончар, равноправно разговарао с Крцуном. Данас је тешко и замислити шта је то значило“, прича за НИН Јован Куле Аћимовић, још једна Звездина легенда, који је имао ту несрећу или, ђаво ће га знати, срећу да после Шекија први осети тежину црвено-беле десетке. Поређења су била неминовна. „Када је Шеки отишао у Немачку, у Карлсруе, а ја наследио његов дрес, било је свега и свачега. Навијачи су звиждали, довикивали ’воле, ништа не знаш’, сматрајући да нисам достојан Шекијевог дреса“, присећа се кроз смех Аћимовић.
А баш те 1966, Куле је играо своју прву, а Шекуларац последњу сезону у првом тиму Звезде. Каже да је један велики тим полако одлазио са домаће сцене, а да је генерација 45/46, у којој је био Драган Џајић, већ увелико припремана да наследи Шекуларца, Бору Костића, Војкана Мелића, Владицу Поповића...
„Био сам две године млађи и од Џајине генерације и увек сам се некако шлепао уз њих, рачунајући да никад нећу добити шансу. Покушавали смо да скинемо Шекијеве форе и дриблинге. Што сам се више трудио, све горе је изгледало. Имао сам ту привилегију да једну од првих утакмица одиграм са Шекијем и Бором Костићем у Загребу против Загреба. Али никада нећу заборавити утакмицу против Хајдука у Београду. Шеки је каснио, доктор Аца Обрадовић (тадашњи тренер Звезде) је беснео и урлао како ће га најурити из клуба. У једном тренутку ми је рекао да се загревам. Престравио сам се од помисли да обучем Шекијев дрес. Неколико минута пред почетак, Шекуларац је стигао у кабрио-буби са пет-шест девојака. Викнуо је `мали, скидај дрес`, тетка Брана задужена за опрему му је обувала копачке, док је он навлачио спортске гаће. Изашао је без загревања и био најбољи играч на терену. Тешко да је у фудбалском свету било маштовитијег играча и бољег дриблера. Обарао је с ногу и то буквално. Било је то на нивоу акробатике која потпуно искључује рацио. Шеки је на терену поступао потпуно супротно од онога што су радили и највећи асови. Док су се они трудили да комплико-
ване ситуације поједноставе, Шеки је уживао да једноставна решења закомпликује. И ишло му је сјајно. Напросто, био је јединствен и непоновљив“, каже Аћимовић.
Парадоксално, испоставиће се да му је 1962. година, када је играо најбољи фудбал у каријери, суштински била и последња права. На светском првенству у Чилеу репрезентација је стигла до полуфинала, изгубила од Чехословачке, иако се старији и данас куну да би у некој поновљеној утакмици Масопуст и компанија попили пет комада. Шекуларац је одиграо турнир живота, а након утакмице против Уругваја, за коју му је новинар Франс фудбала дао оцену 11, противнички навијачи су клицали његово име, а уругвајски репрезентативци направили шпалир и аплаудирали му док је излазио с терена. Није их много за каријере доживело тако нешто. Памтим када је Маракана устала после Марадониног лоба у Београду и када се Бернабеу поклонио Роналдињу и то у Барсином дресу. Али у оба случаја били су то само аплаузи. Како год, Шеки се нашао у идеалном тиму шампионата, а након тога стигла је баснословна понуда великог Јувентуса. Ни шест месеци преговора југословенске државне делегације о склапању Фијатових аутомобила у крагујевачкој Застави са власником Ђанијем Ањелијем није дало резултата. Ањели је за то време само једном дошао у Београд и то да понуди енормно обештећење за Шекуларца, коме је од тих пара требало да припадне 530.000 долара. И једни и други преговори су пропали, а Шеки је постао колатерална штета ове везане трговине. Фрустриран епилогом, Шекуларац је те јесени у Нишу на утакмици против Радничког испровоциран, неспреман и повређен ударио судију и био суспендован на 18 месеци. Имао је само 25 година, а једна блистава каријера суштински је била окончана у њеном зениту.
На овом месту, могао бих се и делом сложити са оним мојим пријатељом са почетка приче да Шекуларац није баш рођен у најсрећније време. Дошао је после Рајка Митића и Стјепана Бобека, који су били аристократија – Стенли Метјуз и Боби Чарлтон југословенског фудбала. Узори у сваком погледу. Шекијев таленат у комбинацији са неухватљивим карактером био је и његово проклетство. У сивилу пожељне соцреалистичке униформности бануо је мангуп са београдског асфалта који је потпуно разбуцао слику узорног скојевца и пробудио један свет преплашеног грађанског Београда, који је на Звездине утакмице почео да долази као на забрањене породичне славе. Звездина шљака на Аутокоманди постала је парче слободне територије на којој је Шекуларац радио онако како му се хтело. А хтело му се и могло све оно због чега би други били кажњавани.
Фудбалски неодољив и дрзак, ван терена сасвим неспутан, на масе је деловао потпуно хипнотички. Ова чињеница, разуме се, никако није могла промаћи комунистичкој врхушки. Далеко од тога и да су благонаклоно гледали на неког ко је на стадион могао довести више људи него Тито на слет, али су га користили као разбибригу радничке класе којој је обећан социјалистички рај. Чекали су и дочекали тренутак за освету. Звала се Јувентус. Свемоћни Слободан Пенезић Крцун, иначе један од оснивача Црвене звезде, „пријатељски“му је саопштио да мора да остане и забавља народ. Ако већ нема Фијата, биће народног весеља. Приде, спаковали су му након суспензије да тада обавезни војни рок одслужи у Билећи. Онај ко је био у ЈНА зна шта то значи... Макар и никад не крочио у Билећу.
„Да је тада отишао у Јувентус био би оно што су данас Меси и Роналдо. Опет, у данашњем фудбалу тешко би прошао, јер колико год да је био генијалан толико је био и ирационалан. Таквих више нема. Није их никада ни било много, а да су та класа. Гаринча, Бест, Марадона и Шеки... Фали пети за ту навалу. Сличног схватања игре и слични у приватном животу“, резимира Јован Куле Аћимовић.
И управо тај ирационални део његове личности - било какво одсуство осећаја за ауторитет, слобода да чини оно што други нису смели ни да помисле - учинио га је неупоредивим љубимцем Југословена. Јер свако је у Шекију могао да препозна и покоју своју ману. Био је један од њих. Једноставно, показао је како и највећи грешници могу постати највећи свеци.
Једном приликом, пишући о великом Милошу Милутиновићу, чија је блистава каријера болешћу сасечена такође у 25. години, драматург и писац Божо Копривица наводи део реченице из Милошевог болничког дневника у Цириху: „Дриблинг је осмех тела“. Ако је то тако, а таквом велемајстору мора се веровати на реч, Шеки се баш као и Милош смејао читавог живота. Баш као и оне године када су се у ОФК Београду грохотом смејали играјући један поред другог.
Смеју се и сада, само можда нешто гласније, јер је стигао и Шеки, тај вечити зајебант и инаџија. И тај смех постаје све звонкији јер ту су и Рајко (Митић), Штеф (Бобек), Бора (Костић), Гале (Милан Галић)... „Небески напад“, како су то старији љубитељи фудбала говорили када би хтели да објасне од каквих мајстора је састављен.
Да је 1962. отишао у Јувентус, био би оно што су данас Меси и Роналдо. Таквих више нема. Није их никада ни било много. Гаринча, Бест, Марадона и Шеки... Фали пети за ту навалу Јован Куле Аћимовић