УНАКРСНА ПАЉБА НАДГЛАСАВАЊА

Политика Дијалог у пећини

Управо су напредњаци, користећи радикалске методе од јуче, супротно називу странке којој припадају, уназадили културу дијалога. Штавише, они годинама предано васпостављају тип комуникације лишен елементарних цивилизацијских критеријума

Питање да ли у Србији постоји дијалог између власти и опозиције слично је питању да ли су власт, народни посланици с Информером у рукама, псеудоновинари и грађани васпитавани у духу Фарме, кадри да направе разлику између дебате и полемике? Односно, да ли је ико унутар тамне стране медијског простора Србије кадар да направи разлику између дијалога и дебате? У ствари, запитаност да ли у овдашњем друштву постоји било какав облик дијалога представља крајње дискутабилан напор будући да живимо у друштву

у којем неувиђавност и примитивизам цветају попут гљива лудара после обилне кише. И што је горе, могу се посвуда наћи - на улици, у градском превозу, чекаоницама домова здравља, редовима испред поштанских шалтера илити каса шљаштећих супермаркета…

Дијалог је социо-културна категорија, а у Србији влада проблематична социо-културна клима будући да је образованих људи изузетно мало, интелектуалаца још мање, а пасионираних конзумената ријалити програма и таблоидне штампе,

обашка функционално неписмених, импресивно много. Они који би требало да представљају узоре широким народним масама, рецимо народни представници у парламенту, уместо да санирају штету коју свакодневно причињавају ријалити програми и таблоидна штампа, ударнички продубљују духовну пустош која влада у земљи. За такво чињење је најодговорнија парламентарна већина која држи све полуге моћи у својим рукама. Она је заправо директни кривац за то што се „полемике“кафанског типа, које се свакодневно воде у комерцијал-

ним ријалити програмима са националним фреквенцијама, преносе у најважнију институцију политичког система. Због тога комуникација у парламенту мање наликује дебати која води дијалогу, а много више полемици кафанског типа која води у примитивизам. Премда, поштено говорећи, није фер ниподаштавати праву кафанску полемику. Нарочито ако се зна да су нововековне кафане, како пише немачки социолог Хабермас, послужиле као темељ онога што ћемо данас називати јавношћу. С тим у вези, не треба заборавити да су се и у српским кафанама војевале интелигентне „битке речима“, када су велики умови склони доброј капљици упадали једни другима у реч и оштро размењивали дијаметрално различите ставове. Но, никада не губећи из вида цивилизацијску основу полемике у којој су учествовали.

Нажалост, чини се како се тренутно у Србији култура дијалога уназађује уместо да се унапређује. То делује парадоксално будући да номен према древној пословици углавном представља омен. А управо су „напредњаци“ ти који су данас, користећи радикалске методе од јуче, супротно називу странке којој припадају, уназадили културу дијалога. Штавише, они годинама предано васпостављају тип комуникације лишен елементарних цивилизацијских критеријума. Јер чему другом могу водити напади на људе због проблема (који је на дневном реду у парламенту или телевизијској емисији), односно напади на проблем кроз омаловажавање и вређање неистомишљеника, неголи краху здравог дијалога.

А тамо где не постоји дијалог царује монолог. Речју, док на једној страни изостаје конструктивна дебата која представља увертиру у дијалог, на другој страни ниче кафански тип полемике који завршава у општој вербалној тучи - а који је такође чедо уских страначких монолога. Краткорочно, такво комуницирање доноси бољитак партијама и странкама, али на дуге стазе штети друштву јер га враћа примитивним облицима споразумевања где право јачег угрожава слободу говора. Наиме, уколико је језик основно средство комуникације међу људима и оно по чему се човек разликује од животиње, онда је језик саставни део људске културе. Култура дијалога је с друге стране саставни део цивилизованог понашања људских бића, иако није искључено да је првобитни говор у освиту цивилизације настао као продукт неартикулисане „полемике“коју су водили пећински људи. Дохвативши се за гуше, те гласно мумлајући и режећи једни на друге, пећински људи су рудиментарним

Власт редовно користи методе комуницирања попут непоштовања саговорника, омаловажавања неистомишљеника, ниподаштавања опонената, неслушања критичара, оптуживања идеолошких противника…

обрасцима комуникације покушавали да реше проблеме хорде којој су припадали, и на тај начин избегну међусобно тољагање којем би иначе прибегавали у сличним ситуацијама. Међутим, уследиће миленијуми док се не буду стекли услови за појаву артикулисаног говора, дебате и дијалога као фундаменталних облика размене ставова међу култивисаним хомо сапијенсима.

Но за невољу, а захваљујући „напредном“разумевању културе дијалога, данас се враћамо цивилизацијским коренима - то јест, пећинским облицима комуникације. Па тако власт редовно користи методе комуницирања попут непоштовања саговорника, омаловажавања неистомишљеника, ниподаштавања опонената, неслушања критичара, оптуживања идеолошких противника… Чак се представници власти у ретким телевизијским „дебатама“, по директиви и на циљно-рационалан начин (што би рекао немачки социолог Вебер), обрушавају на сваки иоле цивилизованији вид комуникације са другом страном. И управо се тада привидна рационалност власти испољава у свом огољеном, ирационалном руху.

Узмимо као пример тзв. верглање. Реч је о методу ирационалног опструирања телевизијског „дијалога“од стране представника власти који, попут аутомата, понавља једне те исте (несувисле) речи док друга страна безуспешно покушава да искаже властито мишљење. Специфичност „верглања“је у томе што оно омета гледаоце „дебате“да разумеју проблем који је на дневном реду јер не постоји смислена размена информација међу заступницима различитих становишта. Такав метод је и те како рационалан из перспективе ускопартијских интереса, али је у потпуности ирационалан с аспекта општег добра друштва и успостављања културе говора као трајне друштвене вредности.

Да невоља буде већа, „дебата“се у последње време, нарочито на телевизији, претвара у вербално насиље где обично неколико истомишљеника из редова власти, унакрсном паљбом надгласавања, подметања и вређања, тимски засипа (словима једног) неистомишљеника из редова опозиције. Уосталом, како то изгледа на делу, имали смо прилике да видимо у РТС-овом Упитнику када су

Верглање је метод ирационалног опструирања „дијалога“од стране представника власти који, попут аутомата, понављају једне те исте речи, док друга страна безуспешно покушава да искаже властито мишљење. Смисао „верглања“је да омете гледаоце да разумеју проблем

два представника владајуће коалиције, заједно са представником квазиопозиционе странке, онемогућили представнику опозиције да искаже сопствено мишљење. У таквим ситуацијама постоје само два решења – или остати у емисији и послужити као параван тобожњој дебати, или напустити скупину која не поштује елементарну културу дијалога и таквим чином указати на чињеницу да дијалог не постоји.

Представник опозиције је у поменутом случају изабрао опцију напуштања емисије, док је водитељка оставила утисак да баш и не прави значајнију разлику између полемике, дијалога и дебате. Мада, она у том неразликовању не чини изузетак, што и јесте један од проблема друштва у којем обитавамо. Наиме, још се у првом разреду средње школе учи како дебата може подразумевати препирку, расправљање али и размењивање мишљења, то јест трагање за грешкама у начинима расуђивања друге стране. Такође, дебата може подразумевати легитимну тежњу учесника да поразе своје опоненте и неистомишљенике. Међутим, тада је пре реч о неконструктивним облицима дебатовања који потом лако могу склизнути у нецивилизовану полемику где се изоштравање сопственог става врши преко омаловажавања и непоштовања друге стране. А с обзиром на то да такав начин опхођења не представља слободу говора, водитељи телевизијских „дебата“га с пуно права могу санкционисати. Но, они то ретко чине будући да полемику произвољно поистовећују са дебатом. Стога, једино конструктивна дебата - сагледавање и разумевање проблема посредством узајамног уважавања свих учесника, може водити дијалогу илити заједничком решавању проблема. Циљ дијалога није поразити другу страну, већ разумети евентуалне грешке у расуђивању друге стране или начин на који друга страна износи чињенице. И наравно, уважавати разлике. Притом је златно правило које важи и за дебату и за дијалог да учесници пажљиво слушају једни друге. Без обзира да ли то чине како би се међусобно оповргавали, као у случају дебате или да би се боље разумели, као у случају дијалога.

Нажалост, у Србији не постоји конструктивна дебата а камоли дијалог, па чак ни онај тзв. унутрашњи. Једино постоје деструктивни облици дебатовања који наликују полемикама пећинског типа. Зато не треба да чуди изразито лоша социо-културна клима која влада у земљи, а из које касније могу произлазити разни невероватни и чудновати феномени. Рецимо, поступак пребројавања грађана који учествују у протестним шетњама (разуме се мирним), а који лично спроводи министар полиције. И док би у здравијим друштвима него што је овдашње, такав поступак министра изазвао скандал, у Србији се о томе и не расправља. Вероватно због тога што дебате и дијалога нема. Штавише, поменуто пребројавање је само један од изданака свеопште владавине монолога, дочим је само један корак који води од пребројавања до потенцијалног тољагања – пропратног ефекта дијалошких активности у пећинама с почетка развоја људске цивилизације. С тим у вези, додао бих – крајње је време да се из пећине коначно изађе на светлост дана! Carpe diem.

Захваљујући „напредном“разумевању културе дијалога, данас се враћамо коренима - то јест пећинским облицима комуникације