ШТА СВЕТ МОЖЕ ДА НАУЧИ ОД КИНЕЗА
Економија Опадајући раст зарада
Ако је у комунистичкој Кини минимална зарада од 2011. до 2018. готово удвостручена и при томе раст плата прати привредни раст, онда је тај циљ достижан и другима
Сада је и званично потврђено: радници широм света све више заостају по примањима. Према последњем извештају Међународне организације рада, изузимајући Кину, реалне зараде (усклађене с инфлацијом) у 2017. су расле по годишњој стопи од само 1,1 одсто, у односу на 1,8 одсто у 2016. То је најспорији раст од 2008. наовамо.
У Групи 20 најзначајнијих светских економија просечна реална зарада је током 2017. порасла једва 0,4 одсто, у поређењу с четири пута већим растом од 1,7 одсто у 2015. Док су реалне зараде у Сједињеним Државама порасле 0,7 одсто (у односу на 2,2 одсто у 2015), у Европи су стагнирале, јер је мали раст у неким земљама неутралисан њиховим падом у Француској, Немачкој, Италији и Шпанији. Успоравање у земљама попут Немачке и Америке, које су сматране успешним примерима, посебно је изненађујуће с обзиром на то да у првој земљи суфицит текућег рачуна наставља да расте, а у другој незапосленост опада, док је број послова који се нуде већи од броја оних који посао траже.
У земљама чије су економије у успону просечни раст зарада у 2017. од 4,3 одсто био је бржи него у Групи 20, али ипак спорији него годину дана раније (4,9 одсто). Азија је забележила најбржи раст реалних зарада, углавном захваљујући Кини и неколицини других земаља попут Камбоџе, Сри Ланке и Мјанмара. У целини посматрано, међутим, раст зарада у азијским економијама је током 2017. углавном био у паду. И у Латинској Америци и у Африци је више земаља забележило пад реалних зарада.
Поврх тога, извештај Међународне организације рада показује да је јаз између раста зарада и продуктивности и у 2017. остао велики. У многим земљама удео зарада у националном дохотку и даље је испод нивоа с почетка деведесетих година. Ово намеће очигледно питање: с обзиром на опоравак глобалног друштвеног производа последњих година, зашто се услови за раднике у највећем делу света нису пропорционално побољшали?
Ниједан од уобичајених сумњиваца - трговина и технологија - не могу једини бити одговорни за такво стање.
Нема никакве дилеме да је све веће интегрисање великих економија с вишком радне снаге у глобално тржиште, заједно с повећаним ослањањем на аутоматизацију и вештачку интелигенцију, ослабило преговарачку позицију радника, а потребу за радном снагом преусмерило у крајње специфичне и лимитиране секторе. Али ова два фактора сама по себи нису довољна да би се објаснио изостанак материјалног напретка за већину запослених.
Прави разлог због кога радници лошије пролазе није толико економски колико институционални и политички. Од земље до земље, законска регулатива и судске пресуде у све већој мери спутавају давно призната радничка права.
Владе фокусиране искључиво на побољшање „флексибилности тржишта рада“тако, на пример, спроводе политике које интересе послодаваца стављају изнад интереса запослених, између осталог и тиме што ограничавају могућност радника да се организују. Опсесија фискалном консолидацијом и мерама штедње онемогућила је ону врсту социјалних давања која би увећала број радних места у јавном сектору и побољшала услове под којима запослени раде. А тренутно регулаторно окружење у све већој мери омогућава великим корпорацијама да своју моћ демонстрирају без икаквих ограничења, што за последицу има јачање њихове монополске и преговарачке позиције.
Укратко, то што је у широком спектру земаља неолиберализам интелектуално заробио процес креирања економске политике за последицу има изузимање највећег броја оних који раде за плату од добробити коју доноси економски раст. Али ово није неизбежан процес. Кина је, на крају крајева, успела да оствари брз раст зарада, а удео зарада у националном дохотку расте, упркос томе што је земља посвећена трговини и примени технологија
које воде губитку радних места. Кинески успех на том плану могао би да се узме као потврда модела за који се залагао покојни нобеловац Артур Луис, а који објашњава како запошљавање људи у новим, продуктивнијим секторима може да апсорбује вишак радне снаге и зараде погура навише за све. Али, ближе поенти, Кина је овај ефект појачала систематским државним мерама осмишљеним с циљем да побољшају радне услове.
Последице тога су да је просечна номинална минимална зарада у Кини у периоду од 2011. до 2018. готово удвостручена, а да су зараде запослених у државним компанија расле и брже од тога. У исто време, кинеска влада је проширила друге облике социјалне заштите запослених, паралелно радећи на томе да индустријски развој усмери ка подстицању иновација и расту продуктивности, тиме уздижући земљу на више место у глобалном ланцу стварања вредности.
Истина, кинеска политичка економија јесте необична. Брига власти за добробит запослених могла би да буде само одраз потребе Комунистичке партије да обезбеди своју политичку позицију. У том случају, склопила је фаустовску социјалну нагодбу типичну за источноазијске аутократије.
Опет, ако је Кина у стању да буде изузетак од тренда опадајућег раста зарада, онда то могу и друге земље. Прво је, међутим, потребно да креатори економске политике широм света одбаце неолибералну парадигму, која их је учинила неспособним да осмисле алтернативне приступе. Као политички пројект, неолиберализам је завршио своје. Ако се жели да радници поново имају користи од привредног раста, владе ће морати да почну с усвајањем прогресивнијих политичких алтернатива.
Срећом, Међународна организација рада и Конференција Уједињених нација о трговини и развоју су већ отпочели с враћањем смисленијих политика у агенду, као што то чине поједини политичари у САД, Великој Британији и другде. Али да би се осигурало да економија буде у корист највећем делу друштва биће потребно да сви уложе много већи напор.