ПРЕДСЕДНИКУ, ОНАКО ДРУГАРСКИ
Дејан Тиаго Станковић
Из обраћања нацији нашег председника стекао сам утисак да он није баш разумео због чега је тачно народ изашао на улице у толиком броју. Када бих имао прилике, ја бих му захтеве манифестаната свео на пар реченица. „Народ шета и мирно протестује да би се у Србији поштовали закони. Прво то да се реши, а после ћемо све лако.“
А када би ми дао још минут пажње, рекао бих му да баш зато што је захтев тако једноставан и испуњив, шетње које су започеле у Србији неће ускоро стати. Можда утихну, али на следећи кикс власти, опет ће букнути. Упозорио бих га: „То је темпирана бомба, много је народ незадовољан и љут на власт јер сте бахати и не показујете ни један једини знак да намеравате да престанете да се понашате као кабадахије, а за њих нема довољно. Немате мере, понела вас је апсолутна власт и мислите да баш све можете да кажете и урадите. Верујте ми, са ове стране изгледа као да ће да пукне. Начин да се народ смири је само један - да учините неколико јасно видљивих и одлучних корака у правцу успостављања правне државе. Ја бих предложио да за почетак вратите достојанство Народној скупштини, да престанете да се мешате у судску власт и медије, да не лажете више него што пристојност допушта и да ухапсите неколико лопова међу вама и да их осудите. Тада ће протести престати. У супротном, престаће кад ви сиђете с власти. Или кад вас збаце.“
А кад бисмо се којим случајем, рецимо, он и ја нашли заглављени у лифту, још бих га питао нека питања која ме баш занимају: „Шта треба да се догоди да би један председник, кад види да му се народ узнемирио, уместо да их позове на преговоре одлучио да се инати, џафтари, вређа грађане и куди их? Да ли сте свесни до које је мере наше друштво поларизовано?“
Можда бих га подсетио да су Срби били под Турцима 500 година и нису се много ни бунили. Зато што се знао ред. Плаћало се 10 одсто спахији и дукат годишње султану и то би било то. На устанак су се дигли тек кад су дошле кабадахије, кад је закон постао отимачина, кад је власт почела да дивља, рекетира и понижава, глоби и зулумћари. Значи, трпели су док силеџије нису претерале, тек онда је пукло.
И питао бих га: „Читава цивилизација се темељи на поштовању правила, а ви правила бахато кршите без стида и срама. Зашто? Да ли баш мора тако? Знамо да са друге стране барикаде имате мирољубиве и цивилизоване људе, али да ли макар мало страхујете од даљњег ширења социјалних немира? Јесте ли ви свесни колико скупо сви плаћамо то што ви по сваку цену желите да владате тако како владате? Да ли сте свесни да је Србија у свему међу пар најјаднијих земаља у Европи? Да ли сте свесни којом брзином нам развијен свет измиче? Да ли сте свесни да ми сами не можемо да опстанемо, а са земљом у којој нема правне државе нико паметан неће?“И још бих га питао: „Да ли можете да верујете да ово што вам говорим није сукоб, само најдобронамернији покушај да вас призовем реалности?“
А да смо блиски, рекао бих му пријатељски: „Зар ниси већ пун ко брод? Има ли још неко ваш да није обезбеђен? Па шта још хоћеш? Искрено, делујеш ми уморно и узнемирено. Зашто не баталиш тај посао? Убиће те нервоза. Дај отказ због сопственог душевног здравља и мира. Шта ти треба да те сви мрзе, да ти раде о глави, да се излажеш стресу пред камерама сваки дан, да с тобом пуне карикатуре, да говоре да си луд и психотичан? Дај оставку. Још би на крају испао шмекер. Посвети се породици, здравом животу, види терапеута да решиш тај гнев и бес што те муче изнутра.“
Џаба бих ја трошио латински, јер председник, као што знамо, не разуме концепт дијалога. Али има нешто што бих стварно могао да урадим, из филантропских побуда, а то је да окренем свог пријатеља за кога ме вежу неке лепе успомене и да му кажем, онако ортачки, шта осећам: „Бујке, драги, немој то да радиш, молим те. Није лепо. Ти си фин човек, умерен, пристојан. Зар на крају каријере тако? Буди добар, повуци се, немаш ти потребе за овим.“
Широм Србије народ мирно протестује из једног разлога - да би се поштовали закони. Прво то да се реши, а после ћемо све лако