ДУГ ЈЕ ПУТ ОД ПРОТЕСТА ДО ПОКРЕТА И ПРОМЕНА
Власт и грађански бунт у Београду
Да би неки протест био успешан, нужно је победити страх, послушност и фаталистичку помиреност са постојећим редом ствари. Све масовније суботње шетње изгледа да праве отклон од себичлука и апатије
Да би се од дифузно раширеног незадовољства дошло до (ефикасног) протеста морају се испунити три претходне, међусобно повезане претпоставке. Полазно, осећај незадовољства мора наћи поводе и разлоге да прерасте у осећај изопштености, неподношљиве неправде и револта и беса. Директно политичко насиље, нерасветљена политичка убиства и коруптивне афере, односно створена свест да су парламент, медији, правосуђе и независни државни органи, па и сама Влада тек симулације и сопствене макете иза којих стоји последња реч и воља председника Вучића играју ту улогу у актуелним протестима.
Друго, мора настати осећај групне солидарности и грађанског идентитета који чини да се проблем осећа као сопствени и захтева реаговање. За успешност одређеног протестног покрета, нужно је победити страх, послушност и фаталистичку помиреност са постојећим редом ствари. Све масовнији суботњи протести у Београду изгледа да праве отклон од себичлука и апатије.
Треће и најважније, учесници морају осетити и ширу солидарност и подршку и идентификацију која их тек испуњава осећајем поноса и вере да протест има смисла и да су промене могуће. Дакле ни неартикулисани бес, ни бег из јавне арене – одлазак у спољну или унутрашњу емиграцију, нису адекватан одговор. Одговор јесте у упорном „тренирању и вежбању демократије“.
Историја протеста овом базичном нивоу анализе додаје наредни круг претпоставки које чине саме карактеристике актера. Прво, ради се о способности организатора и учесника да каналишу и одрже енергију протеста. Политичка зрелост се, пре свега, огледа у аутокритичности – спремности и способности учења и самокориговања на темељу претходних искустава. Опредељење за већини лако разумљиве и прихватљиве, „скромно“одређене почетне циљеве, и искључиво мирна, ненасилна средства њиховог остваривања, спречавају непотребне поделе унутар актера протеста и истовремено ограничавају маневарско поље власти.
На другој страни, пошавши од претпоставке о пословично нејединственој опозицији и евентуалним, парцијалним протестима кратког даха, власт се свим средствима бори да умањи значај протеста и да га на крају сасвим угуши. Кључно оруђе власти су контролисани медији, који ни не извештавају о протестима, а и ако то чине знатно умањују број учесника и тиме аутоматски деградирају њихов значај.
Истовремено, кад год је протест био у опасности да се претвори у рутину, понављање и досаду, власти су му својим погрешним потезима уливали додатну енергију. Ту врсту услуге својим критичарима Вучић је направио изјавом да неће испунити ниједан захтев са улице па да је на њој свих пет милиона грађана – сви пунолетни грађани осим чланова СНС-а. Касније ће сам пеглати ту ауторитарну провокацију спином да не разговара само са лажовима и лоповима из опозиције која опет говори о стању политичког дијалога и здрављу демократије.
Специјалност популиста је да заробљавају државу позивајући се на народ. При томе шире клијентелизам, корупцију и партијско запошљавање и промоцију. Истовремено чине све да спрече свако аутономно политичко, цивилно и синдикално организовање – маргинализујући га или паралелно стварајући себи омиљене (квази) странке, медије, НВО и синдикате.
Шта даље? Досадашња искуства показују да политички протести имају смисла ако су временски орочени; имају јасан повод (који вређа достојанство људи) и формулисан контрапредлог како би процеси и институције требали да функционишу. Они су и ствар јединственог става шире друштвене опозиције, јасно предоченог и доступног јавности која им пружа релативно бројну и колико-толико формализовану подршку. Изван расправе је и по режим неугодна чињеница да протест изазива подршку или бар значајну пажњу кључних спољних актера.
Тек тиме се отварају шансе да протест прерасте у покрет. Протест је, наиме, реактиван, у суштини је сведен на испуњење захтева који - попут захтева за појединачним сменама или расписивањем избора - сами по себи не гарантују промену. Тек је покрет који обједињује различите актере и захтеве у јединствену стратегију, сабира расуте енергије и претпоставља поделу посла између својих политичких и ширих друштвених актера офанзиван. Готово ништа од тога још није данас у Србији на делу. Систем ресурсе моћи још држи у својим рукама. Дуг је, дакле, пут и од релативно успешних протеста до покрета и стабилизовања демократских промена.
Три су врсте препрека успостављању усправних грађана и контролисане демократске власти. Прво треба разорити логику беспоговорне послушности као полуге власти, односно раширени менталитет трпљења и свикавања. Мора се делегитимирати и политичко кибицерство, рајински менталитет мимикрије, додворавања и подилажења, чак улагивања и прелетања у редове актуелним победницима. Треба упутити јасну поруку и оној четвртини бирачког тела која својим гласовима подржава режим да промене и њима носе бољитак, односно да се не ради о мржњи и голој борби за власт како протестанте квалификују режим и његови медији.
Изван ове приче остају десетине хиљада оних које само клијентелинска послушност навише и бахатост надоле може држати на позицијама на које су се успели. Оних који ни у једном пристојном друштву не би били у прилици да одлучују о судбинама. Такви се, по правилу, не склањају све док их чврста правила игре не изведу на конкурентну јавну сцену и изложе ризику бламаже. За оне међу њима са образом попут ђона само је страх од казне довољно висока брана да и даље не чине разне неподопштине.
На овој страни улице су готово без изузетка ликови опозиционара са једноцифреним политичким рејтингом, који не уживају нарочиту подршку и поверење ни сопствених присталица и гласача. Њихова једина мисија је да обједињени помогну да се Србија доведе у стање какве-такве демократске и плуралне политичке нормалности, обавезујући се истовремено грађанима да ће тражене реформе и правила важити за сваку, па и (евентуалну) њихову власт. Никада више грађани Србије неће подметнути своја леђа да се преко њих на коња власти попне Курта или Мурта, свеједно.
Претходно треба јасним захтевима и стратегијом јединствених приоритета објединити ону десетину спремних на ризик промена, који се иначе разликују у својим виђењима и циљева и начина постизања промена, како би они даље окупили довољну већину. У супротном важила би цинична досетка да се избори не би ни организовали када би се на њима нешто озбиљније и дало променити.
Примера ради, борба за одбрану слободних и фер избора и независних медија и правосуђа од пошасти њиховог игнорисања у сиромашној Србији не значи много без залагања за смањивање енормних неједнакости, раст зарада и сигурног и достојанственог рада. Најзад, без бесплатног или бар високо субвенционисаног приступа квалитетном образовању и здравственим услугама и права на културу следи нам сигурно социјална изопштеност, дигитално ропство и егзодус младих.
Политичко насиље, коруптивне афере и свест да су институције тек симулације и сопствене макете иза којих стоји воља једног човека доприносе да незадовољство прерасте у осећај изопштености, неподношљиве неправде, револта и беса