ПРИЧЕ С ТУЖНИМ КРАЈЕМ
Свет Латиноамеричка искуства
На крају популистичког експеримента обично су домаћинства с ниским и средњим примањима та која се нађу у још горој ситуацији од оне у којој су била када је он започет
Током већег дела последњих стотињак година, популизам је углавном сматран специфично латиноамеричким феноменом, политичком пошасти која с времена на време захвата земље попут Аргентине, Еквадора или Венецуеле. Последњих година, међутим, популизам је постао глобални феномен, нарушавајући политички поредак међусобно потпуно различитих земаља попут Мађарске, Италије, Филипина и Сједињених Држава. Жаир Болсонаро, новоизабрани председник Бразила, последњи је пример једне шире појаве.
Популистички политичари добијају на подршци кад радници и припадници средње класе имају осећај да су се елите њихових земаља огрешиле о њих. Тако незадовољни, окрећу се снажним, харизматичним фигурама чија реторика је често фокусирана на узроке и последице неједнакости. Поврх тога, популистички лидери су националистички настројени, а главна технологија којом се служе је конфронтација. Отуд је потребно окренути „народ“против политичког естаблишмента, великих корпорација, банака, мултинационала, имиграната, страних институција.
Када дођу на власт, популисти обично спроводе мере усмерене на редистрибуцију прихода. То онда најчешће доводи до неодрживог фискалног дефицита и монетарне експанзије. Популистичке политичке мере - које укључују и протекционизам, дискриминаторну регулативу и контролу капитала - крше већину суштинских принципа традиционалног схватања економије. Али хетеродоксија подразумева да status quo престаје да важи. А према популистима, пошто је status quo узрок невоља које су снашле њихове земље, раскид с њим је једино решење.
Венецуела је уџбенички пример како популизам може да ухвати корена.
Иницијални догађај који је дао подстрек венецуеланском популистичком покрету одиграо се скоро десет година пре него што је Уго Чавес дошао на власт. На дан 27. фебруара 1989. у главном граду, Каракасу, избили су нереди након што је објављено да ће цене градског превоза бити повећане за 30 одсто. Да би поново успоставиле ред, власти су биле приморане да изведу војску на улице. У петодневном насиљу које је уследило убијено је преко 300 људи.
Ова епизода створила је услове за Чавесов неуспели пуч у фебруару 1992. Током две године које је провео у затвору, Чавес се спремао да се кандидује за председника, а када је ослобођен, ишао је од града до града и представљао свој популистички програм. Привреда земље је била у проблемима, а сиромашни Венецуеланци су га обожавали. На председничким изборима у децембру 1998. однео је убедљиву победу.
Сличне дубоко укорењене кризе леже у корену данашњег узлета десног популизма. У Бразилу, Болсонаро своју изненадну популарност дугује економској и социјалној кризи која се крчкала готово читаву деценију и која је резултирала високом стопом незапослености, те падом зарада практично у свим секторима. У исто време, земља је била захваћена масивним, сукцесивним корупционашким скандалима који су довели до утамничења бившег председника Луиса Ињација Луле да Силве, те импичмента
и смене с дужности његове наследнице Дилме Русеф.
Исто тако, финансијска криза из 2008. поставила је темеље популизму који се појавио у развијеним земљама. Обични грађани с презиром су примили државно спасавање банака од пропасти, а имигрантска криза у Европи и другде била је додатно гориво које је помогло разбуктавању националистичког пламена.
Има много сличности између латиноамеричког искуства с популизмом и оног кроз који данас пролазе развијене земље. Фискални дефицити у САД и неким европским земљама досегли су нове висине, а задуживање је достигло опасне нивое. Историјско искуство наговештава да би све могло да се заврши дужничком кризом.
Постоје такође упадљиве сличности у начинима на које популистички лидери воде политику, посебно у нагласку који стављају на јавне манифестације испољавања народне подршке. Наравно, „MAGA“(Make America Great Again, прим.) митинзи америчког председника Доналда Трампа нису што и масовни маршеви Чавесових присталица. Али Трампово изругивање политичким ривалима, антиглобализацијска реторика и презир према елитама обрасци су који су многим Латиноамериканцима више него добро познати. А као и латиноамерички популисти у прошлости, и Трампова администрација заговара протекционистичку агенду како би домаћу привреду заштитила од конкуренције.
Латиноамерички популисти такође одавно практикују нападе на етаблиране институције, посебно оне које би требало да представљају део система контроле и равнотеже у односу на извршну власт. Чавес је критиковао Врховни суд и напунио га њему лојалним судијама; бивши еквадорски председник Рафаел Кореа претио је
Италијани би морали да разумеју да се покушаји других земаља да поново уведу стару националну валуту обично нису добро завршавали
да ће реформисати иначе стабилан монетарни режим земље; а бивши перуански председник Алан Гарсија покренуо је оштар напад на Међународни монетарни фонд.
На сличан начин Трамп дисквалификује америчке Федералне резерве као „луде“због њиховог инсистирања на нормализацији монетарне политике. А из Италије, чија је влада предложила буџет којим се нарушавају правила Европске уније о дозвољеном дефициту, потпредседник владе Матео Салвини је Европској централној банци (ЕЦБ) и Европској комисији упутио неке тешке речи.
Наравно, постоје и разлике између два популизма. Најважнија се састоји у томе да у многим развијеним земљама у којима су популисти направили пробој и даље постоје ограничења за вођење монетарне политике. Насупрот Латинској Америци, Федералне резерве и ЕЦБ не могу да буду натеране да финансирају фискалну потрошњу својих влада. Иако је Италија чланица еврозоне, она има врло мало утицаја на то како ЕЦБ функционише. Све док је то случај, није вероватно да ће се тренутни залет италијанског популизма окончати захуктавањем инфлације, како је то традиционално био случај у Латинској Америци. Инфлација у Аргентини је, на пример, у периоду након везаних председничких мандата Нестора Киршнера и његове супруге Кристине Ернандес де Киршнер брзо отишла на 41 одсто.
Треба, ипак, рећи да се у случају Италије говорка о могућности њеног изласка из еврозоне и поновног увођења лире. Али би Италијани морали да разумеју да се покушаји других земаља (попут Либерије) да поново уведу стару националну валуту обично нису добро завршавали. Штавише, најважнија поука која се може извући из латиноамеричког популистичких искустава јесте да су се она без изузетака лоше завршавала. На крају би се обично домаћинства с ниским и средњим примањима нашла у још горој ситуацији од оне у којој су била када је популистички експеримент започет.