Изоштравање сећања скалпелом
Градећи причу око сусрета мушкарца и жене после четрдесет шест година, Бранка Криловић у књизи Прекасно (издавач Геопоетика) пише о самоћи, животу у граду, старости, младости, новобеоградским солитерима и одјеку браве какав производи празан стан.
Како вам се отворила прича?
Телефоном. Један телефонски позив је одредио жанр. Један глас из прошлости имао је снагу инспиративног гејзира. Писала сам у том тренутку нешто друго, роман уопште није био у плану. Међутим, само сам одложила написано и кренула непознатим путем; готово задихано, да бих сустигла дигресије које су тракасто почеле да се множе. Глас човека који се јавља после четрдесет шест година, покренуо је и артикулисао приче које су већ постојале негде у мени; стварне или фиктивне, одједном су имале око чега да се сјате; отуда мој роман има своје мале подромане. Они су час даљи час ближи основној причи, али температура им је заједничка. Што је дало лакоћу писању. А онда се догодио упад стварности у живот романописца. Или, тачније, драма јунакиње постала је и његова драма. Вара се ко мисли да је то немогуће. Ево ме, живи пример. Миона из романа и ја – исти скалпел. Дуго је требало да наставим писање. Преслишавала сам се, која би нова недаћа из живота мојих јунака могла да ме задеси? Има ли нека лакша невоља коју бисмо могли поделити? Пошто сам и ја сад имала своје бреме, ушуњала сам се у колону сродника и наставила да нас откуцавам.
Ко су јунаци романа?
Професор математике и његова некадашња ученица, једна глумица, ћерка Милица, позоришни редитељ, хуманитарка Јованка. Јунаци су и Београд, Ровињ, Петриња, село Мирна, затим читава екипа мртвих и живих великана, од ратних репортера до митских педагога, писаца, поета, урбаних аутсајдера са којима је било уживање дружити се током писања. Њихов дух се очувао до те мере да ми се чинило како ми имају рећи много више од живих. Где и зашто сам их у међувремену загубила? Провиривали су из шкриња прошлости, најпре у контурама, нејасно, да бисмо се полако, и они и ја, охрабрили и кренули једни другима у сусрет. Моје сећање се изоштравало, јасно ми се указивало оно за шта сам мислила да је избрисано. Или је узбуђење поновног сусретања узело ствар у своје руке па допунило и дописало заборављено. Ја више нисам сигурна шта је истина а шта није, кад су моји јунаци у питању. Да ли сам их лажирала према својим потребама? Углавном, до те мере су ми драги да им не дам да ме разочарају.
Стигло је више од 200 романа на конкурс за НИН-ову награду. Да ли је то добра вест или разлог за бригу?
Не знам каква је вест, али разлог за бригу није. Ако међу тих двеста наслова нема оних написаних „по позиву“– добро је. Нису људи радили ништа лоше – писали су. На крају, нас старомодне, забавља то што данас, у Србији, није довољно да имаш камионе и авионе, већ жудиш да си и аутор. Друга је ствар што бескрајна демократичност институције НИН-ове награде сама себи прави посао. Жири је приморан да се бави буквално свиме што је неко написао у Србији а што жели да се зове романом. Тако се девалвира идеја о надметању истинског романописања. Можда би ваљало увести некакву предселекцију која би подразумевала озбиљно чешљање; од жанра до граматике. Нека се пише и објављује (појам издаваштва је и тако обесмишљен), нека реклама књиге глуми њену критику… Критеријуми највеће књижевне награде су ту да одбране репутацију врховног жанра.