У земљи чуда
Луис Керол и Елена Феранте у потрази за белим зецом сусрели су се у Земљи чуда на брдовитом Балкану – речи су којима је најављена књига Лане Басташић Ухвати зеца (издавач Контраст). Нема тако црне ноћи као оне кроз коју као кроз фантазмагорију путују две бивше пријатељице...
Како вам се отворио роман Ухвати зеца?
Хтјела сам да од Босне направим књижевни лик. Имала сам идеју жене којој се мијења тијело, боја косе и очију, име и презиме, коју туку и која туче, која крвари, која се проституише, којој је идентитет у сталном настајању и нестајању, те коју сви други покушавају да дефинишу. Повезала сам ову тему нестабилног идентитета са Кероловом Алисом, још једном дјевојчицом која мора да одговори на питање ко је и шта је у земљи у којој је сва логика окренута наглавачке. Када сам ухватила центар књиге и њену структуру, морала сам да се одлучим којим и каквим језиком треба да је напишем како би тема била видљива и формално, у супротном цијела ствар нема много смисла. Стога ми је било логично да и језик романа мора да буде попут његове јунакиње: да не може и не жели да се дефинише (српски, хрватски, српско-хрватски, босански, итд.), да се не уклапа ни у један стандард, те да иде против идеје чистоће и очувања језика, идеје која се одувијек у малим културама будила као симптом националне параноје и која је у својој суштини страх провинцијског духа. Срећа па је и мој уредник ово схватио и није покушао да пегла књигу јер би на тај начин роман својом формом оповргнуо сопствени садржај.
Ко су ваши јунаци?
Јунакиње мог романа су двије жене које су се упознале првог дана школе и које би, у другачије вријеме и на другачијем мјесту, имале врло сличне животе. Међутим, будући да се једна од њих зове Лејла у Бањалуци деведесетих, њена прича има другачији ток. Ту се намеће питање привилегије, и самим тим непоузданости, приповједачице Саре. Лејла у једанаестој години добија ново име и менструацију (национално етикетирање и крв увијек иду заједно), те одједном постаје неко други. Од тога тренутка она више нема јасно дефинисан осјећај сопственог идентитета. Сара је, с друге стране, увјерена да својим претјераним описима и тумачењима може да ухвати своју пријатељицу, уоквири је и окачи на зид као умјетничко дјело. Ле(ј)ла се томе опире до самог краја књиге. На крају, једино што преостаје мојој приповједачици јесте да се врати на почетак и понавља своју причу у недоглед те да под том колриџовском клетвом покуша да ријеши питање кривице. То је једини начин да њена пријатељица и сјећање на Лејлиног брата постану бесмртни.
Ове године стигло је више од 200 романа на конкурс за НИН-ову награду и оборен је рекорд. Да ли је то добра вест или разлог за бригу?
Нисам експерт за анализу књижевне продукције, па не бих да паметујем гдје ми није мјесто. У Књизи смијеха и заборава Кундера дефинише три узрока која, по његовом мишљењу, доводе до националне графоманије: повећање животног стандарда које води у доколицу, прогресивна изолација појединца, те недостатак већих друштвених промјена. Не знам колико смо склони доколичарењу и самоћи, али очито је да смо жртве друштвене парализе већ неко вријеме. Квалитет књижевних дјела нема много везе с тим, као ни са бројем објављених књига. Жао ми је једино жирија и дрвећа.