Бег паралисане генерације
Уљубавној причи, „али без љубави“, чија се радња одвија у Београду, узбудљивом и боемском „новом Берлину“, главни протагонисти Десетог живота Саше Савановић (издавач Контраст) плове кроз свакодневицу покушавајући да се ухвате за неку врсту упутства о животу.
Како вам се отворио рукопис?
Прича је у највећој мери производ искуства живота у Београду данас, граду који се мења, изобличава, и у коме се тзв. транзиција очитава у свој својој суровости, агресивности и испразности. Овде не мислим само на физичке промене којима сведочимо, већ и на оне симболичке: упорни ревизионизам и наметање националног пројекта, и наравно капитализам чији се пипци протежу и на међуљудске односа који су махом површни, прорачунати и конзумеристички. Како је давно писао Маркс, „лични односи успостављају се искључиво из односа производње и размене“, и то данас можемо да видимо још јасније, друштвеност је комодификована, она постаје директно вредносно продуктивна, феномен који се готово перверзно назива социјалним капиталом. Заједно са суровом индивидуализацијом, несигурност, неповерење и страх се увлаче у сваку пору друштва. Ретрадиционализација и јачање патријархалних вредности иду руку подруку са неолибералним политикама и демонтирањем социјалне државе. Постмодерно растакање јасних и опште прихваћених значења такође игра значајну улогу, питање идентитета постаје бојно поље које се неретко „решава“потрошњом. Роман, дакле, покушава да ухвати тај тренутак материјалне и идеолошке трансформације града, или шире целокупног друштва на овим просторима.
Ко су јунаци?
У том и таквом граду, двоје младих – нараторка и Винсент – живе своје свакодневне и углавном неузбудљиве животе. У својим касним двадесетим или раним тридесетим годинама, они су заглављени у продуженој адолесценцији испуњеној забавом и инстант односима. Међутим, иако конформистички, њихов бег од реалности на неки начин представља и протест против, и одбијање да се учествује у друштву које им је остављено у наслеђе. Главна протагонисткиња је све време ухваћена у противуречност између друштвено пожељних (дакле опресивних) образаца понашања и мишљења и сопствених погледа на себе и свет који је окружује. Роман је прича о генерацији коју карактерише нека врста изгубљености и паралисаности и прожет је атмосфером утрнутости и немогућности да се из таквог стања изађе. Говори о генерацији која је изгубила идеале пре него што је и стигла да их има, која се не заноси и ништа не схвата озбиљно, ништа сем новца – сурову материјалност. Скоро сам прочитала негде један цитат Илије Шошкића који каже „како је крхaк свет без идеала“и мени се то учинило као сјајна дијагноза нашег савременог друштва, у коме нема будућности само прошлост, и који сваког тренутка прети да се распадне.
Стигло је више од 200 романа на конкурс за НИН-ову награду. Да ли је то добра вест или разлог за бригу?
Не верујем да нам квантитет може рећи нешто много о квалитету, мислим да је број објављених романа прост резултат чињенице да данас свако може да изда књигу, да ли као самиздат, да ли плаћајући за то некој издавачкој кући. Не видим да је то само по себи лоше, људи који стварају желе и надају се признању, то је неизбежно. Чини ми се да је то већи проблем за жири који мора све ове романе да прочита, него за саму књижевност.