Одјек рата и језика
Узимајући за подтекст причу о Светом Себастијану, Владимир Табашевић у књизи Заблуда Светог Себастијана (издавач Лагуна) проблематизује феномен жртве и заблуде о њој. Исписује причу о рату деведесетих на просторима бивше Југославије, али и о савременим заблудама у којима се сећања непрестано преображавају.
Како вам се отворио нови рукопис?
Опсесивно размишљам о језику откад знам за себе. Тим речима може, на пример, да почне размишљање поводом вашег питања. У свести је конфузија која настаје с обзиром на однос мишљења, сећања и језика. Покушао сам да се сетим, дакле – да измислим (јер за мене је то постало једно исто док сам радио на овом роману) како је то било учити матерњи језик, за време рата. Сећам се колико мука ми је задавала реч „тобоже“, „машала“, „обашка“. Наравно, овде морам ставити под наводнике глагол „сећам се“јер нисам начисто са тим да ли сам те муке измислио или је стварно тако било. Постоји могућност да све непрестано измишљамо, генеришемо изнова, стварамо. Себе, свест, сећања. Али тако је било поводом овог романа – језик, сећање, рат и све те речи на све стране, псовке, претње, дозивања, рикошети, које имам интензивну импресију да сам стварно проживео, хтео сам да призовем, да одјекују, у једном књижевном тексту. Ијекавица, екавица, рингишпил, шума, пушка. У том смислу, ја не приповедам приче, ја настојим да провоцирам заједничке импресије, уколико оне као заједничке постоје, и да, онда, читалац и ја, заједно, „отварамо причу“. Ко су ваши јунаци?
Језик и друг Сећање. Дино, Карло, Лидије, у више наврата, нека привиђења која се јуначе, некаква настојања душе. Онда страдало тело Светог Себастијана. Један јеж који се непрестано провлачи, који тече, којим настојим да овладам. Празни базени су ми били важан јунак. Сматрам да је дубоко погрешно очекивати да нам књижевност врати ону реалност –самоизвесност субјекта, јунаке у класичном смислу, који су у неповрат отишли у искуству свакодневног живота. Постоји само, парадоксално, нада да су некада постојали. Мишљења сам да сасвим ишчезава известан и поуздан субјект, да је он, као такав, данас немогућ, и настојим да покажем ту његову немогућност, то упорно одсуство. Кроз читав роман се једно сећање звано Карло јуначило непрестано.
Стигло је више од 200 романа на конкурс за НИН-ову награду и оборен је рекорд. Да ли је то добра вест или разлог за бригу?
То је добар симптом. Људи мисле да ако укориче своје писање, да су бар неки рачун са собом свели. Кад већ не могу да намире кирију, дажбине, дугове, кредите, онда пишу. Не смемо замерати на томе. Оно што јесте за осуду, међутим, јесте одсуство релевантне критике, књижевне критике која не би била рециклирање књижевно-теоријских фраза, која не би са једним предразумевањем приступала књижевном тексту, упорно у њему налазећи повода за своју, често неосвешћену и спонтану, унапред спремну идеолошку позицију и самовалидацију. Живимо у свету хистеричних принуда на „политичку коректност“, „самооствареност“и „националну свест“, које су заоденуте у разноразне илузије о слободама и ослобођењу, и у том таквом свету, хиперпродукција одштампаног и укориченог текста не тиче се толико књижевности, колико ових реалних животних услова. Другим речима, борба за књижевност се нe води тако што се оспорава хиперпродукција укориченог текста, већ тако што се интензивно и посвећено ради на аутономној књижевној критици чији аутори би имали својеврсну свест о поменутим принудама и који не би рециклирали, свако из свог табора, лозинке узајамног „препознавања“.