Дарел из шпијунско-еротског трилера
Правећи колаж докумената, писама, дневника, извештаја, реферата, дешифрованих депеша, службених записника и сведочанстава, Горан Марковић у књизи Београдски трио (издавач Лагуна) исписује причу о љубавном троуглу у послератном Београду.
Како вам се отворио роман?
Отварао се скоро тридесет година. Толико трају моји напори да некако забележим сагу о Голом отоку. Све је почело крајем осамдесетих када су делимично отворени архиви Државне безбедности и на светлост дана почела да стижу потресна сведочанства о том гулагу. Почетком деведесетих покушао сам да о томе снимим филм, али десио се распад Југославије и тема више никога није интересовала. Поврх свега, сва острва су остала у Хрватској, у којој је беснео рат. После неког времена сам одустао. Следећи пут сам покушао 2013, када се појавио човек који је био спреман да финансира наставак истраживања на ту тему. Те године сам разговарао са голооточанима који су још били живи и отишао на само острво. То је учинило да целу ствар сагледам у новом светлу. Понадао сам се да ће се моји дугогодишњи напори најзад уродити плодом. Нажалост, човек који је финансирао рад на пројекту изгубио се без збогом. Тада сам други пут одустао, помислио сам: заувек... Онда сам случајно набасао на шпијунски роман Бели орлови над Србијом Лоренса Дарела. Главни јунак је енглески шпијун, испоставиће се alter ego славног писца Александријског квартета. Сам роман није вредан помена, изузимајући пикантерију да је Дарел боравио у Београду крајем четрдесетих и почетком педесетих, као аташе за штампу британске амбасаде, и да се, то је извесно, као и његов јунак, бавио обавештајним радом. Пало ми је на памет да целу причу о Голом отоку испричам из визуре странца, неког ко не разуме сасвим о чему се ту ради, кога се то у суштини не тиче. Али, због своје еротске, касније и љубавне везе са женом једног високог официра југословенске армије који ће завршити на Голом отоку, Дарел упада у вртлог догађаја из кога му нема повратка. На тај начин, због сумњивог морала и површности у односима са женама, постаје актер шпијунскоеротског трилера који ће га, на неки начин, променити. Затим сам оставио по страни сва документа прикупљана годинама и ушао у сасвим нову градњу сижеа. У први план је излетео мелодрамски карактер љубавног троугла и одједном причи дао сасвим нови смисао. Више то није била сага о страшним историјским догађајима већ прича о томе колико вреди љубав.
Ко су још јунаци?
Поред Дарела, појављују се праве историјске личности, под пуним именом, затим стварни актери голооточке драме којима сам, мењајући им судбину из разлога које је наметала нарација, променио имена, као и потпуно измишљене личности. Одважио сам се на ову комбинацију верујући да ми licentia poetica дозвољава такав литерарни поступак. То је, уједно, и био разлог због кога сам (привремено) одустао од амбиције да Београдски трио снимим и помислио како би могао представљати добру литературу.
Ове године стигло је више од 200 романа на конкурс за НИН-ову награду. Да ли је то добра вест или разлог за бригу?
Са једне стране, то је јако добро, јер из великог броја садница увек може изникнути некакав посебан цвет. На другој, говори колико је сада лако издати књигу, много лакше него што је био случај пре дигиталне ере. Ипак, оно што остаје су идеје. Оне су значајније од бројева наслова, тиража или начина на који су изнесене пред читаоце.