Година опасног незадовољства
Упорност демонстраната довела је напредњаке у ситуацију да први пут не буду једини који „задају тему“, али и даље постоје сумње да је опозиција у
стању да реализује претњу бојкотом будућих парламентарних избора
Иније баш неко изненађење: већ на самом почетку 2019. изгледа да главно политичко питање није да ли ћемо ове године имати још једне (непотребне) изборе, већ када ће они бити одржани. И то парламентарни, овог пута - уколико се не пронађе начин да уз њих буду прилепљени и локални, чији редовни термин „пада“следеће године, али је тешко замисливо да би власт која настоји да контролише све, могла допустити „размахивање“којекаквих локалних фактора, без увезивања гласања са оним на републичком нивоу. А тамо се, знамо, у главној улози појављује Александар Вучић, председник највеће владајуће партије, чак и ако би требало да буде председник свих грађана.
После неколико мартовских, појавио се и нови потенцијални изборни датум, који делује врло уверљиво: ванредни парламентарни избори би, према верзији која је циркулисала по политичким кулоарима током обично лењих празничних дана, могли бити заказани за 21. април.
Био би то заиста мудро изабран датум – на Ускрс по грегоријанском календару, дан битно смањене пажње западних амбасада и других посматрача, али и уочи „православног“Ускрса, а потом и првомајских празника - таман да се унапред доведе у питање могућност евентуалних озбиљних уличних протеста због очекиваних неправилности и злоупотреба. Да не говоримо о чињеници да ће избори за Европски парламент, који би могли да донесу велику промену политичког пејзажа на континенту, бити одржани измећу 23. и 26. маја, тако да ће за збивања у Србији у том периоду бити заиста мало интересовања изван наших граница, где год да су.
Наравно да је све то – и да ли ће избора бити и када би они могли бити одржани, ипак, само још једна спекулација, зато што смо већ научили да у све „поуздане изворе“ваља озбиљно сумњати, јер се све одлуке доносе у изразито уском кругу и тешко је очекивати да ико од оних који се хвале добром информисаношћу заиста зна нешто о плановима који се кују. А видели смо и да се ситуација из дана у дан усложњава, на начин који је заиста било тешко предвидети и најискуснијим посматрачима домаће политичке агоније.
Јер, јасно је да су и сами организатори актуелних суботњих протеста „Стоп крвавим кошуљама“(„Један од
пет милиона“) били изненађени растућим бројем демонстраната током прве четири узастопне протестне шетње - а вероватно и задржавањем огромног одзива последње суботе, ем углављене између два велика празника, ем заиста ледене и снежне. Па чак и више од тога - грађани су своје незадовољство почели/наставили да јавно испољавају и у другим градовима, попут Крагујевца, Ниша, Пожеге, Куршумлије...
После више од шест година убрзане трансформације Србије у строго контролисану земљу јефтине радне снаге, за огроман број људи живот је постао неподношљив – толико да су и све оне, можда некад и намерно изазиване, недоумице око организације протеста, као и све примедбе на рачун опозиционих странака и лидера, подсећања на њихов минули рад и огромне разлике у политичким ставовима - постале мање важне у односу на осећај да се више не може живети у лажи којом су власт и њени медији оковали земљу. Вучић је то, изгледа, схватио и тиме би се могла објаснити промена реторике од „шетајте до миле воље, може и пет милиона да вас се скупи, ниједан захтев никада нећу да вам испуним“до „спреман сам да разговарам са обичним грађанима који су незадовољни, али не и са онима који су опљачкали ову земљу и сада организују протесте“. Упркос том исказаном разумевању, међутим, и он и његови политички и медијски следбеници настављају да користе сваку прилику за вређање опонената – што се већ показало као одлична мотивација за излазак на протест.
А наставља се и повлачење потеза који говоре да никакве суштинске промене политике не може бити – тако је, рецимо, усред празничног мртвила стигла вест да је Телеком Србија, након Коперникус технолоџија, купио још два кабловска оператера (АВком и Радијус вектор), али и да преговара са још пет мањих, па би се те аквизиције могле завршити у првом кварталу ове године.
Ако Вучић већ није у стању да заустави протесте (неискреним) обећањима о спремности да изађе у сусрет незадовољним грађанима, логично је да ће бити додатно појачани други облици довођења демонстраната у забуну - попут незванично најављеног окупљања у част доласка руског председника Владимира Путина, 17. јануара, само дан након грађанско/опозиционог протеста најављеног на годишњицу убиства Оливера Ивановића.
Све и да примена свих познатих метода „разбијања“противника уроди плодом – ма како мало вероватно то изгледало – досадашње шетње десетина хиљада огорчених људи већ су донеле резултате: почев од разбијања страха у коме се Србија одавно дави, преко пробијања мало реалније слике о Србији у међународној јавности (у светској штампи објављени су бројни извештаји у којима се говори о протесту „против ауторитарне власти“) па све до уношења извесног немира у редовима изразито клијентелистичке власти.
Јер, кроз смех су ових дана, у незваничним разговорима, причали неки опозициони прваци о нападној љубазности с којом им се обраћају колеге из владајуће странке. И сам Вучић је, изгледа, покушао да на време опомене потенцијалне „гује у недрима“: у ауторском тексту потписаном његовим именом у таблоиду Курир, председник свих грађана поручио је да га не интересују „комбинације“опозиције са неким људима из његове партије и „појединим коалиционим партнерима који већ размишљају како би могли да буду језичак на ваги и опет промене страну“.
Доста непримећени остали су подаци које је у прошлом Недељнику открио Марко Уљаревић, директор истраживања у Ипсос стратеџик маркетингу, који указују на Вучићев пад рејтинга у последњих годину дана, са нешто више од 50, на нешто преко 40 одсто грађана који о њему имају повољно мишљење - при чему је током лета, у моменту објављивања недефинисане идеје о „разграничењу“са Албанцима, тај скор
На улици су људи који не би да тргују ни са режимом, ни са опозицијом, што би захтев за бојкотом могло ојачати Душко Радосављевић
пао и испод 40 процената, што тешко да је, за власт, умирујућа информација у ситуацији кад косовска тема постаје све врелија.
Можда је и зато, а не само због снаге протеста, политички аналитичар Драгомир Анђелковић оценио да је за власт исплативије да избори буду данас, него за шест месеци. Јер, ако је забележен такав пад Вучићевог рејтинга „само“захваљујући његовој политици, шта би се могло очекивати уколико, на таласу протеста, опозиција заиста ојача, као што Анђелковић очекује?
И шта ако, као што за НИН каже политиколог Душко Радосављевић, притисак улице, односно узнемирених грађана, заиста учини могућим бојкот избора због непостојања ни минималних демократских услова - којим опозиционе странке јавно прете, иако и из њихових редова стижу оцене да је реч о методи чији су изгледи на успех крајње сумњиви?
Тако је, рецимо, Зоран Живковић, председник Нове странке, некада заменик председника ДС-а, у медијима већ подсећао да је од свих људи који су сада у политици, једини који је учествовао у изборном бојкоту 1997 – и да се не сећа икакве користи од неизласка на изборе, с обзиром на то да је Слободан Милошевић остао на власти још три године. „Нити је то померило Милошевића с његовог места, нити је грађанима Србије било боље, нити су били више информисани“, рекао је Живковић.
Драган Поповић, директор Центра за савремену политику, за НИН каже да заиста разуме разлоге за бојкот, јер „ситуација јесте очајна“, али ипак упозорава да опозиција нема снаге за активно одбијање изласка на изборе. „Бојкот захтева јачу инфраструктуру и више ресурса него избори, како би се грађанима објаснили разлози отпора“, каже Поповић. У актуелним условима слабе опозиције, овај саговорник сумња у успешност бојкота, док, с друге стране, верује да борба на бирачким местима може нешто да донесе, макар минимално.
Радосављевић, међутим, захтев да се избори бојкотују, сматра сасвим смисленим, „али не само да би се добила мала тантијема, присуство на ТВ, као што је (1997) добио Вук Драшковић“.
„Колико пута треба да имамо претучене опозиционаре, колико пута покрадене изборе? Колико пута треба да паднеш у исту рупу да схватиш да
Бојкот захтева јачу инфраструктуру и више ресурса него избори, како би се грађанима објаснили разлози отпора Драган Поповић
си насанкан“, пита овај саговорник НИН-а и подсећа да је друштво у ситуацији да се бори за елементе онога што је морало да се уради на првим вишестраначким изборима. „Ако нема простора за јавну комуникацију – нема озбиљнијег решења него што је бојкот. Нека им избори, нека узму све, али да видимо колико ће то да траје“, каже Радосављевић и додаје да су на улици људи који не би да тргују ни са режимом, ни са опозицијом, што би, верује, захтев за бојкотом могло ојачати.
Да ли, ипак, толико да се странке одлуче на ризични корак којим би се, осим оног минималног канала за обраћање грађанима путем скупштинских заседања, одрекле и финансијских средстава из буџета, неопходних за опстанак?
„Не знамо ко је у опозицији спреман да буде купљен“, каже Радосављевић. Поповић, с друге стране, каже да се опозициона сцена мења брзином светлости, тако да је немогуће прогнозирати како ће она изгледати у моменту расписивања избора: још увек се говори о ширењу Савеза за Србију, али овај саговорник сматра да недостаје бар још једна политичка артикулација да би део протестаната окупио око себе.
Једно је сигурно – снага незадовољства грађана је толика да ће, први пут за ових шест и по година, напредњачкој власти бити тешко да потпуно контролише политички живот и буде једина која „задаје тему“. Радосављевић, чак, верује да би, под притиском улице, власт била спремна на уступке које је тренутно тешко замислити. Јер, каже овај саговорник, ако су некадашњи радикали били спремни да се предомисле око Европе управо зарад власти („и нису то урадили својом вољом“), под притиском би били спремни да ураде све да би остали на власти.
И то баш све, укључујући и слободу медија: „Слободан јавни сервис не би одмах значио пад с власти, ауторитарни режими дуго трају и кад олабаве ситуацију“, каже Радосављевић, који верује да су се напредњаци већ припремили за ту варијанту, куповином ТВ Прва и ТВ О2, између осталог.
А да ли се, у години неизвесности која је управо почела, може очекивати и неки шири грађански отпор? У овом тренутку, то делује незамисливо, каже Поповић, али се не зна шта се може десити сутра. „И ови протести су изазвани нападом на Борка Стефановића. Сутра могу да испровоцирају и нешто веће ако ситуација остане оваква каква јесте“, закључује Поповић. Додуше, искуство показује да је за шири грађански отпор обично потребан позитиван подстрек – као што је била изборна победа 24. септембра 2000, након чега је, почетком октобра, борећи се за признавање изборних резултата, Србија стала. Другим речима, и они најћутљивији активирали су се тек кад је опозиција показала снагу и постигла успех.