Без институција ми смо источњачка деспотија
МИОДРАГ МАЈИЋ, СУДИЈА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА
Замислите да месец дана имамo заиста независне тужиоце за организовани криминал и судије које апсолутно не зависе од актуелне власти. Шта мислите како би изгледала наша збиља. То је оно чега се власт плаши
Тек што је Влада весело најавила потпуно независно и деполитизовано судство, председник Србије, гостујући на јавном сервису, својом проценом одока је закључио да су сви припадници опозиције лопуже, криминалци и страни агенти, али да је због „жутих судија“апсолутно немоћан да их смести у затвор. Покушао је, али не иде. И шта ћемо сад? Да укинемо правосуђе? „Може и то“, каже за НИН судија Апелационог суда Миодраг Мајић, и додаје: „И то је могућ начин друштвеног уређења, нигде не пише да друштво мора да буде организовано кроз три гране власти и да почива на институцијама, ако смо задовољни да се све решава у уској групи људи која руководи свим друштвеним сегментима. Потребно је само да донесемо одлуку да ћемо бити источњачка деспотија.“
С обзиром на то да још увек нисмо, како да схватимо ситуацију у којој председник преузима улогу полиције и тужиоца, а суд не ради што му је наложио?
Уверен сам да и председник када даје такве изјаве зна да то не иде баш тако. Завршио је правни факултет, по свему што чујем био је веома добар студент, али своје поруке усмерава ка оном делу становништва које о правосуђу не зна ништа. Што једноставнија порука, као у маркетингу, то она успешније стиже до онога коме је намењена. Чим се у све то унесе мало заплета, онда постаје проблем за један део становништва.
Али овде се ради о опасном маркетингу – именовао сам вам људе који су починили озбиљна кривична дела, а ви нећете да их осудите јер су „жути“?
Свако ко иоле зна правосудни систем зна и да предмет, пре него што дође до судије, прође много инстанци. Ако се тврди да у овом друштву постоји одређена група људи који су кандидати за неко процесуирање, права адреса је тужилаштво. И где су сви ти поступци који су покренути да би се рекло да је ствар закочена на нивоу судија? Нажалост, ми нисмо усамљено друштво тог типа и са таквим начином обраћања. Недавно је Доналд Трамп изјавио нешто слично – да га коче судије јер су Обамине. Међутим, тамо се догодило нешто што је овде веома ретко: председник Врховног суда САД, који није често присутан у јавности, јавно је упозорио на сву штетност таквих изјава. И подсетио Трампа да судије САД нису ни Обамине, ни Трампове, ни Бушове... већ су судије које су се заклеле над америчким Уставом и које примењују америчко право. То је изузетно важно за једно друштво и постиже се управо тим друштвеним наративом који се с колена на колено преноси у Америци и који сведочи о важности суда. Због тога судије у САД могу да доносе одлуке које се не допадају Трампу и које могу да га спрече да апсолутно наметне своју вољу.
Шта је потребно да би се тако нешто догодило код нас?
Свака изјава тог типа као минимум захтева одговор друге стране. Прво некога из правосуђа а онда и новинара да би грађани у Србији почели да схватају да у земљи Србији, и то не само сада, осим председника и премијера постоји и неко други и да имамо још две гране власти. У овом случају, када имамо тврдњу да су судије жуте и да не процесуирају криминалце, морао је да се огласи Високи савет судства, који је највише тело судске власти у нашем систему. Претходне године су у појединачним случајевима сличних напада издавали саопштења мада су, по мом мишљењу, морали много чешће и много јасније да реагују. Оглашавали су се у драматичним ситуацијама, рецимо када је градоначелник Новог Сада питао да ли судије служе криминалцима, али су ти примери били толико опасни да су захтевали снажнију реакцију од спорадичног оглашавања. Да су створили наратив да се то не сме радити са судом, временом би већини људи постало нормално да је то тако и не би чекали да им председник каже шта он о томе мисли.
Могу да претпоставим да се судијама које нису по мери актуелног режима баве неке службе или полиција не би ли дошли до стварних или измишљених шкакљивих података
А где су у тој причи председници судова? Зар није њихов посао да штите своје судије?
Одавно је препознато, и то није само спецификум ове политичке гарнитуре, да су председници судова веома згодни за контролу суда и појединачних поступака. Зашто би неко контролисао 70 судија када може само председника суда? Приликом сваке реформе правосуђа власт инсистира да председнике судова именује актуелна политичка већина и од тога се не одступа. Код нас се увек смењују председници судова када се смењује власт,
неки међу њима постају и директни експоненти политике владајуће партије, тако да није баш реално очекивати да се у оваквим случајевима огласе у већем броју.
Хоће ли бити боља ситуација када, како је министарка Нела Кубуровић обећала, на пролеће донесу нови Устав који ће обезбедити „независно судство“и бити потпуно усклађен са ставовима Венецијанске комисије (ВК)?
Од почетка расправе о изменама Устава у области правосуђа Министарство правде је инсистирало на мишљењу ВК, што је добро али не и довољно. ВК је велико тело сачињено од представника из 61 државе чланице, које даје препоруке државама како да своје уставе усагласе са одређеним стандардима ЕУ, при чему су ти стандарди веома растегљиви јер у Европи постоје различити системи, тако да се они крећи од – до. Они се не баве тиме да ли ће нешто што оцене као прихватљиво бити прихватљиво и добро и за одређено друштво. То је као када Светска здравствена организација пропише шта је минимум витамина које човек мора да унесе, што не значи и да је та количина витамина довољна за опоравак конкретног човека који је болестан. А наша држава се определила за минимум минимума када је о правосудним стандардима реч, само да би добила прелазну оцену. То је веома лош приступ јер смо у цео тај посао ушли са „озбиљним болесником“. Правосуђем нису задовољни ни наши грађани, ни власт, ни међународна заједница, а одлучено је да се том „тешком болеснику“да минимум витамина да би преживео.
Кад се дође до неке пресуде која председнику није по вољи, као у случају судије који је пресудио у корист пензионера коме је смањена пензија, онда изјави како ће ускоро изнети ко је тај који је донео такву одлуку
Да ли је циљ Министарства да „одржи“правосуђе као болесника или само да пред ЕУ прикаже како нешто ради у складу са Акционим планом за поглавље 23?
Бојим се да за ЕУ у овом тренутку то уопште није централно питање, да су на столу крупнија политичка питања, пре свега Косово и да је Министарство тога свесно. Ми ћемо добити нови Устав, изгубићемо значајан временски период и једног дана, ако и када заиста будемо близу уласка у ЕУ, бићемо враћени на поправни због правосуђа. То је потпуно извесно, јер са правосуђем након оваквих амандмана сигурно нећемо ући у Европу. Да је то тако потврђује и најновији документ Консултативног већа европских судија, тела које се бави положајем правосуђа у државама Савета Европе. Њихове примедбе на уставне амандмане су идентичне онима које овде даје струка, констатују исте опасности од политичког утицаја и њихов закључак је да овакви амандмани не обезбеђују независност правосуђа.
Истеком мандата Родољуба Шабића изгубили смо све независне контролне институције. На који начин бисмо уопште могли да стигнемо до уласка у ЕУ ако изгубимо и правосуђе као контролни механизам власти?
Наше правосуђе ни сада није добро. Оно је споро, неефикасно и има основаних сумњи да у појединим сегментима постоји корупција, али је и такво какво је, последња брана од тоталне разградње институција. Ипак се понекад негде појави неки судија или неко веће које не дозволи да се политички утицај и моћ прелију и у судницу. Ако и то буде под апсолутном контролом извршне власти, онда институције више неће постојати, а када их нема не можемо да тврдимо како живимо у демократском друштву, шта год да пише у Уставу. Због тога верујем да све брже идемо ка тачки у којој ћемо као друштво морати да се запитамо куда смо то ишли, докле смо дошли и да ли је време, ако уопште има енергије међу грађанима а ја се надам да има, да на темељима „новог друштвеног уговора“, поставимо нешто другачије.
Најављена је још једна јавна расправу о амандманима након што они уђу у скупштинску процедуру. Да ли је то шанса да се нешто промени?
Имајући на уму оно што смо током претходних расправа имали прилике да чујемо, најава не обећава превише. Претходне дебате су одржане у атмосфери антагонизације са свим људима који су нудили решења која би довела до другачијег правног оквира. Имали смо нападе на поједине судије, представљани су као државни или лични непријатељи, провлачени су кроз медије, тражена је њихова провера. Са подсмехом се говорило о независности правосуђа, о томе да је то „идеолошки мит“, да су то реликти претходних времена, да су судије ту да би правили паралелно друштво... Имам утисак да су се након свега одлучили за решење које су већ имали пре јавних слушања у којима заправо, никога нису чули.
Хајде да конкретизујемо. Коју поруку је помоћник министра Чедомир Бацковић желео да пошаље када је у својству „приватног лица“тражио вашу проверу?
Једна од добрих ствари је то што, када сте непопуларни за било који актуелни политички режим, морате радити добро и морате имати добре резултате. Они су одмах достављени на адресу министарства коју је Бацковић у својству приватног лица доставио у захтеву и очигледно нису нашли ништа што би било спорно. Али порука је јасна, радило се о упозорењу председнику Апелационог суда и осталим судијама – посматрамо вас и ако ћете иступати овако, можемо да вам загорчамо живот. То се није догодило само мени, догађало се и другим судијама, колегиници Драгани Бољевић је помоћник у емисији директно рекао како ће јој са задовољством наудити. Порука је, дакле, јасна: ако желиш да имаш проблема – придружи се критици, ако не желиш – можеш да напредујеш и преко реда и будеш шта год пожелиш. Притисак на судије не мора да се врши директ-
Одавно је препознато, и то није само спецификум ове политичке гарнитуре, да су председници судова веома згодни за контролу суда и појединачних поступака
но, довољно је и овако. Судије, као и већина људи, желе да радећи свој посао мирно дочекају пензију и да проживе један нормалан живот, а власт им шаље поруку да је то могуће само уколико играју по правилима. Ако се усудите да од њих одступите, онда ће вас прозивати по имену и презимену, пратиће вам сваки корак, сачекиваће вас, тражити ванредне извештаје о вашем раду, а таблоиди ће о вама писати бљувотине. И то је, нажалост, код нас сасвим нормално.
Као што је нормално и прејудицирање кривице?
На то је струка пуно пута упозоравала, али сада имамо једну нову забрињавајућу појаву: пре је било диверзификовано међу носиоцима власти а сада се све више концентрише баш у лику председника. Он је све чешће тај који нас обавештава о томе ко је прошао полиграф, ко је крив а ко није, шта су будалаштине у истрагама а шта нису... И када се дође до неке пресуде која њему није по вољи, као у случају судије који је пресудио у корист пензионера којем је смањена пензија, онда изјави како ће ускоро изнети ко је тај који је донео такву одлуку.
А ко је тај који има законско право да тражи прикупљање обавештајних података о судији зато што му се не свиђа његова одлука?
Могу само да нагађам о каквој се врсти провера ради и да претпоставим да се судијама које нису по мери актуелног режима баве неке службе или полиција не би ли дошли до стварних или измишљених шкакљивих података. А што се закона тиче, наравно да не постоји закон по коме неко може да каже – не свиђа ми се одлука судије, проверићу га. То је мимо свих правила и чекам да чујем шта то председник „има“о поменутом судији. Ако је постојало нешто спорно у вези судије, зашто се с тим чекало све до тренутка када је донео по њих спорну одлуку? На делу имамо једну веома опасну ситуацију: или власт има сазнања о неким судијама али калкулише са тим подацима и држи их са стране или поједини припадници правосуђа постају занимљиви за службе тек када се процени да они не одлучују на начин на који се то од њих очекује.
Замислите само обрнуту ситуацију, да председник Врховног касационог суда изађе и каже: ова одлука министра правосуђа је скандалозна, а ја ћу ускоро изаћи са подацима зашто је тај министар одлучио тако и тако. Верујем да би комплетна јавност била врло узнемирена и да би оправдано рекла да председник ВКС ради нешто што не би смео да ради и да се меша у нешто у шта не би смео да се меша. Али када председник Србије то ради, за нас је то нормално и ми се на то све више навикавамо. Због чега онда власт инсистира на минимуму правосудне независности када евидентно има механизам да обезбеди лојалност мимо закона?
Када бих био саветник власти, а срећом нећу то бити никада, рекао бих им да не праве ову папазјанију јер имају сасвим довољно могућности за контролу. Док су на власти извесно је да нико од њих неће завршити у затвору и овде, нажалост, не постоји пример да се иком то икада догодило. Али свака власт се труди да за дуги период обезбеди своју недодирљивост, а овој се још догодио и Устав, а правосуђе је једина од три гране власти која може да помути те планове.
Како? Замислите ако можете да месец дана имате заиста независне тужиоце за организовани криминал и судије које апсолутно не зависе од актуелне власти. Шта мислите како би изгледала наша збиља, колико би афера било процесуирано од овога што се потеже у новинама. То је оно чега се свака власт плаши. Сви унапред тврде да ће то решити али када дођу на власт и када им се осладе тендери, страначка запошљавања, приватизација, градско грађевинско земљиште... онда схватите да би срећу могло да вам поквари само правосуђе. Једино што ми мало даје наду је што полако сазрева свест да смо до сада пробали све и да ништа није дало резултате, па би било време да пробамо са јединим што нисмо – јаком правном државом. Она је битнија чак и од економије земље. Пробали смо многе економске реформе рачунајући и ове сада и то је само просипање воде у песак. Чак и када привучемо неке инвестиције, ако немамо тужиоце који одмах могу да покрену поступак уколико се неко огреши о закон, нема тог новца који ћете донети у земљи а који се неће одлити. Он клизи у приватне џепове, на офшор рачуне и нестаје у аферама које видимо око нас.