Шта би Фидел рекао Трампу
ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ОД КУБАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Након што је Обамина администрација обновила дипломатске односе с најближим острвом, сада се поново буде страхови да ће разуларене депортације и изградња зидова које планира садашњи председник САД, Кубу вратити у изолацију
Један од сведока кубанске револуције је забележио да је промена власти и незванично била извршена пре одсудног првог дана 1959. када је диктатор Фулгенсио Батиста побегао за Доминиканску Републику, а Фидел Кастро прогласио званичну победу. Разлог томе није њено дуго трајање – почела је, наиме, 26. јула 1953, када је Кастро, тада млади адвокат, с око 150 људи неуспешно напао
две бараке. Шездесетак побуњеника је изгубило животе, а Фидел је ухваћен који дан касније. Своју наклоност ка дугим говорима извесно је развио у току четворосатног образлагања својих побуда пред судом, коју је завршио с антологијским закључком: „Осудите ме, неће имати значаја. Историја ће ме помиловати.“Његова казна износила је 15 дугих година, брат Раул добио је две мање, а већ 1955. су били ослобођени,
јер је Батиста под притиском међународне јавности морао да помилује све политичке осуђенике. Браћу Кастро су, прича се, спасили њихови учитељи из основне школе, језуити. Ни динамика скоро шестогодишње борбе није обећавала – напади на режим су били спорадични, а далеко најпознатији био је у новембру 1956. Тада су браћа Кастро уз помоћ аргентинског лекара Ернеста Геваре, познатијег као Че, с
још 80 бораца покушали да се с расходованог мексичког брода умилног назива „Бака“тајно искрцају на кубанске плаже. Брод је могао да прими до 25 путника, што је драстично отежало бег од унапред информисаних Батистиних крволока. Разлог ране победе – не и преурањене – ваља тражити у бруталности Батистиног режима.
Наиме, стари Фулгенсио је био оно што би бројне данашње стабилократе радо постале да не владају у времену у којем би се о њиховим непочинствима широм света сазнало за тили час. Био је председник од 1940. до 1944, а 1952. је поново преузео власт, и то војним ударом. Институције је сравнио са земљом, постојање закона потпуно обесмислио и уз обилату помоћ САД, чијим је предузетницима распродао малобројне кубанске ресурсе, невелико острво је претворио у сопственичку прћију. О кубанском сурвавању под његовом чизмом говоре чак и Кастрови противници. Рецимо, подаци антикомунистичког Католичког удружења хаванских студената сведоче да је у последњим годинама његовог мандата око 90 одсто становништва чинило сељаштво. Четворочлана породица могла је да опстане на тананој граници сиромаштва само ако су сви чланови радили. Остатак је завршавао на страни животних расхода. Зарада је пак за три четвртине становништва била сигурна само током четири месеца колико је трајала жетва. Сатнице су биле мизерне. Тек је сваки двадесетпети Кубанац сваки дан јео месо, а сваки педесети јаја. И поред онолике слане воде, тек је сваки стоти могао да приушти рибу. Сваки тридесети је обедовао хлеб, а сваки четрдесети је имао приступ пијаћој води. Диктаторска страховлада је свакодневно убијала - да ли неистомишљенике, да ли обичан свет, да ли сваку перспективу, било је готово исто. Поткрај 1958. године, чак је и Америка дигла руке од свог штићеника.
У таквим околностима, браћа Кастро и Че Гевара су, марширајући кроз села и градове, били дочекивани као ослободиоци, неретко и међу Батистиним војницима. Комбинујући реторике кубанског национализма и социјалистичког егалитаризма и немалу личну харизму, њих тројица су од закоровљеног дворишта САД направили суверену државу – по цену одређених личних слобода, додуше, али и уз незапамћени пораст писмености, здравствене и социјалне заштите. Први су у том делу света увидели да је развијање сопственог суверенитета једини лек против болести зависности од америчке и британске моћи и помоћи.
Њихов успех је баш због своје монументалности уједно бацао огромну сенку на остатак Латинске Америке, а уједно је послужио и као светионик америчком империјализму. Први су знали шта морају да ураде за слободу, а потоњи шта да по сваку цену спречавају. Током шездесетих и седамдесетих година, подвиг Кубанаца су покушали да понове сандинисти у Никарагви. Двадесет година након кубанске револуције, успели су окончају готово пет деценија дугу диктатуру породице Сомоза. Вашингтон је помагао диктаторску лозу, али ни изблиза колико је новца улупао у десничарске формације Контраше које су након сандинистичке победе до почетка деведесетих осујећивали сваки покушај стабилизације рањиве државе. Истоветно је било и у Ел Салвадору – у контексту Хладног рата седамдесетих, тамошње власти су обилато злоупотребљавале америчку подршку за обрачуне с дисонантним гласовима. Кад су се ти гласови ујединили и 1979, након серије крвавих демонстрација, одлучили да пруже отпор, из америчке касе се у званичну елсалвадорску до 1992. слило чак четири милијарде долара. Сигурно не за народне кухиње. Чилеанац Салвадор Аљенде, иначе први демократски изабрани комунистички председник у историји, владао је до 1973. и крвавог пира вашингтонског миљеника Аугуста Пиночеа. Америци није одговарао ни Јакобо Арбенз, прилично сарадљиви председник Гватемале, па је и ова држава од краја педесетих до средине деведесетих била у грађанском рату променљивог интензитета између званичне деснице и герилске левице. Сви ови сукоби имали су иста обележја – непремостиве разлике између сиромашних левичара и споља помаганих десничара, елементе државних геноцида над урођеницима, безглаво прогањање и убијање и из далека сумњивих појединаца, четвороцифрене бројеве жртава (Гватемала је бројала до око 200.000). Кубански режим је све то време опстајао. Тамошња револуција је однела свега 7.000 од седам милиона кубанских живота, далеко мање но другде, и њен успех се, упркос кризама, може приписати и чињеници да је била међу првима.
Оно што прогресивне снаге у многим државама Латинске Америке у другој половини 20. века нису успеле силом, коначно су на самом почетку 21. века оствариле мукотрпним политичким агитовањем. Како је крај Хладног рата свео читаву планету на америчко поље утицаја, страх Вашингтона од локалног социјализма се смањио. Герилци су оружје положили чим им је дозвољено учешће на изборима, а деценије обесне страховладе и неолибералних експеримената јужно од САД створиле су атмосферу у којој су прогресивне политике добиле на значају. На власт је у тзв. „ружичастом таласу“први ступио Уго Чавез у Венецуели, 1999. године, а следили су Луис Инасио Лула да Силва и Ево Моралес који су 2003, односно 2006. постали председници Бразила и Боливије. Њих је Кристина Елизабет Фернандез де Киршнер, потоња председница Аргентине, прозвала „тројицом мускетара латиноамеричке левице“. До
Комбинујући реторике кубанског национализма и социјалистичког егалитаризма и немалу личну харизму, браћа Кастро и Че Гевара су од закоровљеног дворишта САД направили суверену државу, додуше, по цену одређених личних слобода Њихов успех је баш због своје монументалности уједно бацао огромну сенку на остатак Латинске Америке, а уједно је послужио и као светионик америчком империјализму. Први су знали шта морају да ураде за слободу, а потоњи шта да по сваку цену спречавају
2014. године су дословно све земље Централне и Јужне Америке добиле председнике сличне провенијенције.
За време његовог трајања, међутим, 20 милиона грађана Бразила издигло се из сиромаштва, а немаштина је у Венецуели смањена за 19, у Боливији за 25, а у Еквадору за 10 одсто. Националне економије бележиле су респектабилне стопе развоја, а немалу улогу у солидним приходима од трговине играла је међусобна усмереност. Бивши еквадорски председник Рафаел Кореа отписао је део дуга који је сматрао „нелегитимним“, а Моралес је национализовао нафтну индустрију, рецимо; сличних примера у другим државама је много. Неки то зову редистрибуцијом новца и добара, а неки враћањем суверенитета и мешањем државе у свој посао – било како било, чињеница је да је успех левичарских режима у последњих двадесетак година умногоме пратио деценијске политике комунистичке Кубе.
Истини за вољу, на уму ваља имати да су левичарске вође махом биле довољно мудре да тргују с целим светом (нарочито с Кином и готово нимало са САД) и последично повећавају јавну потрошњу, али и недовољно способне да се носе с последицама глобалне финансијске кризе 2008. године. Чавесов наследник Николас Мадуро нема ни вештину ни умеће свог претходника и ментора – делом је одговоран што је држава на граници грађанског рата, а одрживу међународну трговину нафтом (којом је Венецуела најбогатија држава на свету) никако не успева да помири с изолационистичким тежњама. Након Луле, скоро да нема бразилског политичара за којег није било откривено да је до лаката огрезао у корупцију. Његова наследница, Дилма Русев, била је суспендована 2016. године, а њеном наследнику, дотадашњем потпредседнику Мишелу Темеру, забрањено је кандидовање за политичке функције због оптужби за корупцију. Напослетку је на чело земље кафе и фудбала дошао осведочени фашиста, женомрзац и ксенофоб Жаир Болсонаро који верује да су климатске промене тек марксистичка теорија завере. Кристина Киршнер је оптужена да је покушала да државу оштети за непојамних три милијарде долара – бес због коруптивних пракси поново је коштао левицу, па је председник Аргентине 2015. постао конзервативац Маурисио Макри.
Па опет, непоштено би било рећи да су од ружичастог таласа остали само трагови да је некад постојао. Моралесу, Мадуру, уругвајском председнику Табару Васкезу и новом председнику Еквадора Лењину Морену се крајем прошле године у Мексику придружио јуродиви социјалиста Анрес Мануел Лопез Обрадор. Ово је уједно први пут од независности Мексика да се на његовом челу нађе неко с леве стране политичког спектра. Не треба, наравно, заборавити ни Мигела Дијаса Канела, човека који је прошлог пролећа на месту председника Кубе наследио Раула Кастра, који је, давне 2008. наследио Фидела, болесног и превише уморног да би макар и симболично фигурирао у политичком животу острва.
Једни од последњих корака Обамине администрације били су обнављање дипломатских односа с Кубом и делимична либерализација протока робе, људи и капитала. Кубанске власти су дозволиле купопродају приватног власништва и покретање приватних бизниса, уз опаску да ће остати у бити социјалистичке, социјално одговорне и централизоване. Како је реч о једној од ресурсима најсиромашнијих земаља америчких континената, постоје страхови да ће Трампове разуларене депортације и изградња зидова Кубу вратити у изолацију. Ипак се Канел по ступању на дужност прво сусрео с Мадуром. Али, ако је судити на основу историје, кубански режим ће и Трампа надживети. Иста та историја је браћу Кастро и Чеа већ исковала у звезде; Трампа ће извесно испратити другачије. Питање је само – шта би Фидел рекао о Трампу? „Какав кретен! Дај пушку, није готово“, вероватно.