Вечни Карађорђе

IN MEMORIAM

Марко Николић 1946-2019.

Личи на врхунски цинизам да га је неколико одиграних ликова партизана довело до улоге Карађорђа, једне од најконтроверзнијих личности у историји Србије. Редитељ Ђорђе Кадијевић једноставно објашњава да је Марка Николића гледао у неким партизанским филмовима и да му се учинило како би уз добру шминку, фризуру и високе потпетице, био баш налик Карађорђу. И када су га сељаци видели на сету, костимираног, високог (чизме су му на висину од 180 цм. додале још 18 центиметара) и крупног (три џемпера је имао испод костима), почели су ничице да падају пред Вождом!

Врсни редитељ Ђорђе Кадијевић начинио је Марка Николића Вождом Карађорђем у филму Карађорђева смрт, а Михајло Вукобратовић га је изабрао да се прослави у лику Драгише Попадића са надимком Гига Моравац, у ТВ серији Бољи живот, сценаристе Синише Павића. И ту су два врха његове филмске и телевизијске каријере, уз лик Стефана Николића у филму Дневник увреда 1993. Здравка Шотре, по сценарију Гордана Михића. Наравно, одиграо је овај глумац више од стотину улога пред камерама и на позоришним сценама. Играо је класичан репертоар, био је јунак у многим филмовима и телевизијским серијама.

Ипак, овај члан Драме Народног позоришта, на тој сцени је одиграо своју животну позоришну улогу у комаду Загонетне варијације француског писца Ериха Емануела Шмита, у режији Божидара Ђуровића. Играо је ову представу (са колегом Борисом Пинговићем) од 2. маја 1998. до 15. јуна 2015. године, тачно 293 пута!

Рођен у Краљеву, Марко је био задојен глумом у стомаку своје мајке Лепосаве Пепе Николић, глумице тамошњег професионалног позоришта. Браде и перике су му биле играчке, мајка га је доводила у позориште још док је био у колицима. Волео је музику и кошарку, свирао је гитару, певао, имао свој бенд у Краљеву. У кошаркашком клубу Слога тренирао је тих дечачких година Љубодраг Дуци Симоновић, његов другар који ће постати славни кошаркаш, а Марко је ипак одлучио да буде глумац. Два пута је пао на пријемном испиту, у Београду и Новом Саду, али имао је неподељену подршку мајке која га је бодрила: „Сине, ти сутра мораш да будеш Лоренс Оливије!“Отац, шумарски инжењер, био је далеко од те уметничке приче живећи живот са обе ноге чврсто на земљи.

Марко Николић је ретко говорио о ономе што ради, нерадо тумачио оно што игра, невољно се упуштао у објашњење ликова које је обликовао. Када би с поводом морао нешто да каже, био је једноставан и језгровит:

„Ми драмски уметници имамо стресан посао као и хирурзи, пилоти, адвокати или судије. Живи контакт са публиком, где се све дешава у тренутку и не може да се врати, јесте оно стресно код нас. Никада нисам имао трему, али да ми је неко мерио пулс, било би страшно!“

Миран и благ, умео је да окупља око себе пријатеље и колеге, пленио је непосредношћу и једноставношћу. Умео је да препричава забавне детаље са турнеја, гостовања, из глумачког бифеа, да запева док прати себе на гитари. Био је драги колега о чему су сведочили глумци протеклих дана. Драган Бјелогрлић је ту љубав према Марку сажео са великом топлином у својој изјави за Блиц:

„У филму Бошко Буха Марко је играо нашег команданта Пушкара кога смо сви звали ћале. У Бољем животу играо је мог ћалета, легендарног Гигу. Када смо снимали Сенке над Балканом, дуго смо причали како је однос Бобе и Гиге био нешто најлепше што смо он и ја направили у својим глумачким креацијама. Кад год бисмо се срели, ударио би ме благо по потиљку, као Гига Бобу. Био је мој глумачки ћале. Био је диван, топао човек, лепо је певао, свирао гитару, више је волео да прича о пецању него о глуми, волео је жене и жене су волеле њега. У свим мојим редитељским пројектима остварио је дивне улоге. Отишао је рано, могли смо још мало да се дружимо и радимо.“

За то што је урадио, Марко Николић је примио бројна глумачка признања - Рашу Плаовића и Павла Вуисића - као најзначајнија за област позоришта и филма.

Пре непуних годину дана, већ видно болестан, у Председништву Србије, на свечаности поводом Дана државности, из руку председника Србије примио је Златну медаљу за заслуге у области културе и уметности.

Из три брака имао је троје деце.