Сећање на Термопиле
Или; ако су се домаће „режимске“и остале новине здушно сложиле да је Шеки умро, није ли то онда нека намерно потурена подмукла гласина
Чуј, умро Шеки!? У ту вест нећу веровати све и да је пренесу све новине и телевизије ове Меклуанове селендре! Посебно ми је сумњиво што ту вест, здушно, преносе и домаће „режимске“, а и ове остале новине. Све ме то упућује само на једно: да је вест о смрти Драгослава Шекуларца једна намерно потурена гласина за нас који га обожавамо, из најранијег детињства. А можда је и ова вест о Шекијевој смрти нека његова невиђена финта, неки дриблинг који је крио као кеца у рукаву, неки његов мангуплук, а каквих је доста било и ван фудбалског терена. Елем, ни на његовом гробу нећу веровати да је умро. Чини ми се куцнуо би ме по рамену и, шеретски, рекао: „Ајде, бре, шта цмиздриш као нека стрина, ајдемо на партију тениса у Хумској!“
Шекија сам, први пут, видео још као клинац, у Скопљу. Мој отац Жарко, краљев пилот, службовао је на скопском цивилном аеродрому. Црвена звезда слетела је на аеродром, тачније на ливаду, да игра са скопским Вардаром. Из авиона је први изашао Рајко Митић који је, за мене његово „кумче“, донео фудбал!? Бајдвеј, чика Рајка је крстио мој деда Војислав, архијерејски намесник белопаланачки. Е, сад, иза чика Рајка је, из авиона, изашао Шеки, ах, кад ми тада срце није стало! На фудбалској кожи потписали су се сви играчи Црвене звезде. Стипић, Маравић, Рудински, Шекуларац, Костић! Таква навална петорка више се не рађа, немој да се лажемо!
Фудбал који сам добио, нисам на улицу износио да ми се слова не обришу на асфалту. С њим сам се играо сам по кући, а са њим сам и спавао, и дуго, дуго сањао Шекија. Него пргави Шеки удариће судију Тумбаса у Нишу, а онда ће кренути да игра фудбал по целом свету, а ја ћу постати Џорџ Бест на Новом Београду.
После тридесетак година од нашег сусрета на скопском аеродрому, Шекија ћу срести на тенису, у Хумској 1. Играо је тенис манијакално, по цео дан, хтео је да буде најбољи међу ветеранима. Увек је бирао јаче противнике од себе, па је тако дошао ред и на мене. Еј, човече, био сам у нечему бољи од Шекија, кривоногог бога фудбала! Он је за мене био тениски „пацер“. Као за њега сам ја, пак, био „дунстер“у шаху „цугеру“. То не могу да му опростим, ни данас, када сви тврде да је умро!
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, види колико сам се ражалостио због Шекија, па ми потура Херодота: „Ево види шта је радио Темистокле из Атине! Када му је запретила опасност од Персијанаца преговарао је и са својим, до јуче најљућим непријатељима, па и са Спартанцима! А данас се на твог Алека дигла халабука што се тајно састаје са Тачијем и црним ђаволом, и што чека Путина као што прозебло Циганче чека зубато сунце.“
Мене, код Херодота, нису баш занимали дволични Атињани, срце ми се цепало због битке у Термопилском кланцу где је нас триста Спартанаца побило двадесет хиљада Персијанаца! Али, онда ми је, авај, на рукама умро наш вођа Леонида... Ах, Термопили, Термопили, никада вас нећу заборавити…
Биља ми се вратила из Краљева и ужаснула се када је видела „свињац у кухињи“. Е, па ја нисам Џејми Оливер, али ипак кувам са душом и не мислим да „кухиња треба да буде као апотека“.
А моја Црна се дубоко замислила: „Мислиш ли, заиста, да је Шеки рођен у Штипу, или је дошао са неке далеке звезде, где богови по цео дан фудбал играју?“