ЕЛЕНА КУЗМАНОВИЋ

Земља појачаног ризика

Срби су изузетно трауматизован народ, оптерећен трансгенерацијском патњом. Наш организам као да непрекидно ишчекује нове опасности

Празници нису време за причу о психичким сметњама, или управо јесу? Јер, током тих дана, с карактеристиком породичног окупљања, неки се осећају усамљеније него обично. „Свашта“им пада на памет, а некима успева да оно најгоре у дело и спроведу. Извештавањем о суициду, медији га малтене популаришу. Шта позитивно утиче на ментално здравље нације, о томе НИН разговара са психотерапеуткињом Еленом Кузмановић.

Да ли је све израженија потреба за психотерапијом последица све већег стреса, или отворенијег приступа овој врсти подршке?

Мислим да има помало од оба, мада није сваки стрес лош, и одувек је део нашег живота, једино што данас не пристајемо на идеју да је живот само мука и трпљење. Психотерапија постаје домен менталне хигијене, није више последња станица на путу трошења свих расположивих ресурса да себи помогнемо. Већа потреба за психотерапијом последица је и отуђења, као и хронично лоших породичних односа. Када би заједница више помагала у свакодневним проблемима, терапеути би се чешће бавили специфичнијим тешкоћама.

Чиме су све људи у Србији трауматизовани?

Срби су изузетно трауматизован народ, оптерећен трансгенерацијском патњом. Наш организам као да непрекидно ишчекује нове опасности, из чега произлазе депресије, поремећаји расположења, болести зависности, посттрауматски стресни поремећај, као и психосоматска обољења, када нам се људи најчешће јављају.

Шта све може да буде окидач за самоубиство?

Мисли на тему суицида јављају се из више комбинованих фактора који дуже трају. Тренутни окидач је често нешто што само по себи можда нема толику тежину за особу, али постоји кумулативни ефекат дуготрајне пат-

ње и осећања безнађа. Неке тегобе, попут депресије, дуго трају, а остају непримећене или погрешно тумачене и нетретиране, а само одсуство физичке болести није дефиниција општег здравља особе. Некад се суицид изврши импулсивно, под утицајем алкохола или психоактивних супстанци, а доста покушаја се задесно заврши трагично, а заправо су били само вапаји за помоћ.

Зашто је време празника ризично?

Празници су симбол заједништва, што је болна област за многе, услед дисфункционалних породичних односа, осећања хроничне усамљености, индуковане еуфорије у којој не могу да учествују, јер се осећају лоше. Баш тада је важно дати подршку особама са симптомима попут повлачења у себе, безвољности, злоупотребе алкохола и психоактивних супстанци, како бисмо им помогли да криза прође најбезболније. И, не заборавити да на сваки покушај суицида треба гледати озбиљно.

Празници су симбол заједништва, што је болна област за многе, услед дисфункционалних породичних односа, осећања хроничне усамљености, индуковане еуфорије у којој не могу да учествују, јер се осећају лоше

Какав је утицај медијских прилога о суицидима?

Такозвани Вертеров ефекат, копирање самоубистава, није мит, већ наша стварност, што показују и моја и пракса мојих колега. Недавно, након трагичне смрти једне младе, популарне особе, и сензационалистичког и врло детаљног извештавања о том чину, обраћали су ми се људи који су покушали суицид на исти начин, размишљајући да ако неко такав не проналази мотив за живот, чему да се они надају. Корисно би било да се новинари више едукују и прихвате одговорност да оно о чему пишу директно утиче на нечију одлуку да себи одузме живот. С друге стране, истицањем позитивних примера превазилажења менталних проблема, буквално спасавају животе.

Колико су медији сензибилисани за душевне патње уопштено?

Недовољно, рекла бих. Иначе не би писали како је болест тешка, већ да јој има лека. Размишљали би о томе да начин на који приказују особе са психичким тешкоћама формира и однос читалаца према њима, јер људи и даље јако верују медијима. Зато би стављање добробити особа са психичким сметњама, њихових породица и пријатеља, али и укупног аудиторијума, требало да буде испред тежње за тиражом. Медијске кампање усмерене на побољшање менталног здравља имају велику моћ у спречавању трагедија и подстицању људи да се обрате за помоћ.

Да ли енормна количина лоших вести такође утиче на ментално здравље грађана?

Како да не, ја чак саветујем својим клијентима да што мање прате било какве вести у периодима опоравка, јер уколико сте депресивни и започињете јутро уз узнемиравајуће информације, ви себе гурате у још дубљи понор. Не ради се о томе да је нама потребна вештачка позитивност, нама треба само реалност која је сама по себи довољно афирмативна. Али, позитивни садржаји се теже уписују, а лоши више утискују, по еволутивном механизму појачаног опреза, о чему медији треба да воде рачуна како бисмо били срећнија нација.

Шта треба поручивати?

Да је живот сјајно избалансирана форма светла и мрака, а од нашег односа зависи да ли ћемо га проживети или проживотарити. Треба радити и на зрелости, јер зрела личност има мање страхова и има осећај да може више да се ослони на себе у превазилажењу животних тешкоћа. Треба људе подсећати на то ко смо стварно и какве су нам потребе и могућности. Треба чешће понављати да ментална болест није тешка пресуда и да постоје бројни начини да се особи помогне да живи квалитетно.

Да ли је боље спречити него лечити и да ли је нужно лечити медикаментима?

Терапија лековима је битан део лечења психичких тегоба, а често и неопходан, јер се њоме ствара основа да пацијент постигне боље резултате.

Лекови су ипак помоћно средство, а не решење, па је комбинација фармакотерапије и психотерапије боља варијанта за дуготрајније побољшање, док је превентива најефектнија и најјефтинија, јер психичка слабост проузрокује разне болести чије лечење је дуготрајно и троши пуно ресурса.

У Србији је изражена диспропорција између потребе за психотерапијом и њеном понудом. Фрустрирајуће је и за терапеута и за пацијента то што се у државним институцијама осећају као на покретној траци, и што психотерапија није подразумевајућа мера у лечењу. У иностранству, пак, здравствено осигурање све чешће покрива и приватне одласке код психотерапеута.

Шта да чини онај ко нема за то новца?

Све више организација пружа бесплатну психолошку помоћ, као и институције попут Центра за ментално здравље Београђанка, где људи могу бити примљени без упута и чекања. У Дому омладине се спроводе бесплатне консултације и групне терапије, у Божидарцу је новоотворено саветовалиште за ЛГБТ+ особе. Постоје и разни СОС телефони, али је проблем то што многи нису нон-стоп доступни, па, рецимо, линија за помоћ особама у ризику од суицида при Центру “Срце” ради само у поподневним часовима, а највећи број самоубистава се догоди пре подне. Организације немају довољно средстава и њихови чланови се често pro bono боре за јачање превенције, првенствено.

Зашто је психичка болест у Србији ипак и даље табу?

Због стигматизације особа са психичким тешкоћама, због немогућности да се интегришу у заједницу, пронађу посао, партнере, због стида и неприхватања. Због мита о сопственој снази да сам решиш тегобе, а тражење помоћи доживљаваш као слабост. Па и ако потражиш помоћ, не желиш да те други доживљавају као болесног, мање вредног, проблематичног, нестабилног. Морамо да сазримо као нација, пролазећи кроз процес индивидуализације, како бисмо поново створили квалитетно заједништво. Усамљеност и изолација су фактори на које можемо да утичемо тако што нећемо запоставити значај међуљудских односа.