МОРА ДА ОДЕ СИСТЕМ КОЈИ ЈЕ ВУЧИЋ СТВОРИО
Здравко Шотра
Шта ће се променити и да се смене сви уредници и министри чије се смене траже? Зар смо толико лоши ђаци да ништа не можемо да научимо после толиких поправних испита? Не постоји ниједан уредник, ниједан министар, ниједан премијер, они су сви безначајни - постоји само ОН
Здравко Шотра мене познаје откако сам се родила. Ја њега знам откако знам за себе. Нема ниједног посебнијег разлога што ово наводим од тога што нико осим мене не би могао да упише тај податак, а да га није измислио. Разговарамо педесет четири године касније, у доба које Шотра описује као време „неподношљиве лакоће лагања“. Без претходног договора, прећутно причамо као да се никад раније нисмо срели. С повременим драгоценим испадима. Мимо лако постигнутог споразума да пређемо на ти, у часу кад сам поставила између нас справу звану диктафон, прешли смо на ви.
Пре неколико година сте на питање о тајни ваше менталне и физичке кондиције рекли: „Ходање је једини лек“.
Да ли тај рецепт још важи?
Кардиолог ми је дао нове савете: „За крвоток и добар рад срца најздравије ти је да шеташ суботом. Препоручујем да почнеш из Васине улице. Не шетај сам, гледај да имаш што веће друштво.“И, заиста, ево ме сваке суботе у 18 сати у Васиној, где ме сачекује све веће друштво. Мени тамо одмах проструји крвоток, а срце удара све јаче. То препоручујем и „Сербији која је давно заспала“.
Сигурно разумете да постоји велики број грађана који је „заспао“од умора изазваног разочарењима која су стизала после многобројних шетњи?
Чињеница је да су људи потрошили велику енергију на рушење Милошевићевог режима. Кад је Милошевић пао изгледало је да је све решено. Није извршена лустрација, па остаци старог режима убише Ђинђића. Зоран Ђинђић нажалост у својим редовима није имао довољно јаког кадра који ће наставити његовим трагом, и тако је отворен пут повратку старог режима. То је код многих створило осећај узалудности даљег личног ангажовања. Али... ја, ево, са својих скоро 90 година поново имам наду да ће нешто бити... Надам се да ће млади који су у међувремену стасали и у ветеранима пробудити нову енергију. Сваке суботе виђам све више поново пробуђених матораца из деведесетих.
Да ли је Драган Ђилас први с тим презименом кога сте подржали?
Пре много година, возим у ауту поред своје супруге и Веру Павладољску, она ми каже: „Молим те да свратимо у Палмотићеву улицу, само да дам једно писмо неком човеку. Паркирамо се испред те зграде, Вера оде, ми је чекамо... Утом се појављује једна госпођа која каже: „Хоћете бити љубазни да се попнете горе код нас, мој супруг жели да вас упозна...“Крећем за њом, не знам ко је њен супруг, кад на вратима трећег спрата стоји Милован Ђилас, пружа руку и каже: „Ђидо”. Био је жељан друштва, јер су га се сви његови бивши „другови“били одрекли. Мислио сам да је то последњи „неподобни“Ђилас с којим сам разговарао, кад оно... Невероватно, али чини ми се да смо стигли дотле да је страх од последица виђања са Драганом Ђиласом оправданији него што је био у време Тита ако би се неко срео са Ђидом.
Како је то могуће?
Они су били искрени да су једнопартијска држава.
Да ли сте ви били члан те партије?
Био сам ученик Прве београдске гимназије, приђе ми човек, каже: „Младићу, ти си одличан ђак, сиромашног си порекла, теби је место у СКОЈ-у.“Шта да кажем са својих 14 година... Они ме упишу у СКОЈ, а онда ме препишу у Партију. Прошле су године, радили смо на телевизији када је мој пријатељ Слоба Стојановић предложио да уместо чувене формулације „молим партију да ме прими у своје редове“, напишемо – „молим партију да нас пусти из својих редова“. Таман ми то да напишемо, мене позову Ивица Стамболић и мој земљак по херцеговачкој линији, Ратко Бутулија, да уђем у Градски комитет.
Појавио сам се на говорници и рекао: „Нас нападају да смо велики српски шовинисти, националисти, хегемонисти, молим вас, јесмо ли ми такви, ако јесмо дајте да се поправимо, ако нисмо, рецимо јасно и гласно да ми то нисмо.“Иза тога ми је пришао једино професор Унковић да ми честита... и довиђења. Нису ме више никад ни дирали нити бирали у своје редове.
Ко вас је „дирнуо“да уђете у Покрет слободних грађана?
Ја сам био један од оснивача. Ушао сам из вере да оснивамо покрет грађана, с надом да више не пишемо „молим партију да ме пусти из својих редова“. Личило је на добро... И после свега што нисам разумео, верујем да је Саша Јанковић честит човек. Сергеј Трифуновић има моју подршку, али и савет да не заборави да је идеја покрета да вратимо Србију у цивилизовану комуникацију.
Новинар Милан Јовановић месецима пише председнику Србије о криминалу председника општине Гроцка. Пише, пише, пише… ништа. Новинару запале кућу, опет ништа. Онда, види врага, оде председник у Давос и преподоби се. Врати се и објави нацији да је открио кувано јаје
Шта нисте разумели у потезима Јанковића?
Могао сам да станем иза свега што је Јанковић говорио и чинио у првом делу своје приче. Непријатно ме је изненадило када је напустио свој ПСГ без речи објашњења нама оснивачима покрета. Пре тога ме је бунило његово дистанцирање од осталог дела опозиције која је почела да се окупља у јединствени блок.
Кардиолог ми је дао нове савете: „За крвоток и добар рад срца најздравије ти је да шеташ суботом. Препоручујем да почнеш из Васине улице. Не шетај сам, гледај да имаш што веће друштво“
Зашто подржавате Савез за Србију?
Подржавам сваку наду да се нешто промени. Шта друго може бити нада да је промена могућа него да се окупе сви који имају један циљ?
„Да оде Вучић”, да ли је то то?
Једини циљ који постоји је да оде читав систем који је он створио. Не могу да појмим како нам се десило да поред свог искуства које смо прошли дођемо до тачке да један човек представља све и да његов одлазак заиста значи промену система. Тривијално је, али је тако.
Ваш одговор на примедбу: како да идемо заједно са Бошком Обрадовићем, кад се Двери залажу за...?
У овом тренутку имамо заједнички циљ да се „ово” уклони. Само у заједничком савезу можемо да се изборимо да се направе слободни избори на којима ће свако добити онолико колико заслужи. А онда ћемо у таквом парламенту имати прилике да се боримо за различите идеје.
У овом тренутку вас не интересује ко је за Европу...?
Мислим да нико из Савеза за Србију у овом тренутку нити треба, нити има право да се изјашњава да ли је за Европу, како види решење Косова... Смисао ових протеста је да се расправе о државним питањима врате са страначких бина у парламент.
С чим ово данас можете да поредите?
Знате колико ја режима памтим? Памтим режим Миланчета Стојадиновића, изборно место је било у кафани мог оца... Као дете сам гледао како жандар мотри у коју ће кутију сељак из околине да убаци куглицу... Оном кога улови да је гласао за опозицију, вештим покретом, у пролазу, „мане” кредом по рамену... Када несретни сељак изађе напоље, по том знаку га препознају жандари задужени за преваспитавање. Кад сам гледао ону фарсу у Лучанима, сетио сам се Миланчета Стојадиновића и његове креде. Данас је креда превазиђена, нема потребе за обележавањем, довољно је фотографисање гласачког листића мобилним телефоном.
Ако је Тито био аутократа, шта је Вучић?
Он је аутобусократа. Власт не ризикује ниједан скуп без великог учешћа аутобуског саобраћаја. Снимао сам, у Новом Саду, серију о Лази Костићу непосредно пре последњих председничких избора, мучили смо муку да попунимо улице статистима јер нисмо имали буџета да правимо масовне сцене. Од тада професионално завидим Председнику. Он може да прави масовне сцене, има аутобуса и статиста колико год хоће. Али, дубина стварне трагедије коју живимо је што Он верује да су ти доведени статисти - аутентичан народ који је сам дошао.
На последњим протестима је почела акција облепљивања града плакатима на којима су исписане све неистине које је Председник изговорио. Која од њих вас највише погађа?
Ниједна лаж није толико страшна као она која се изговара са лакоћом. Неподношљива лакоћа лагања којој сведочимо је за мене најупадљивији проблем.
Намерно досађујем тражећи „конкретне“примере за све оно против чега се протестује. Где је проблем
медија”, када, ево, ми са „слободом причамо за НИН...?
Прошле суботе сам после шетње свратио у самопослугу поред моје куће (у центру града), на питање продавачице где сам, шта радим, рекао сам: „Ево, враћам се из шетње.“
„Оне ваше, по Ташмајдану?“
„Не, враћам се са демонстрација.“
„Којих… ко... где... зашто?“
Она нема појма да два месеца хиљаде људи шета четири улице даље од њеног погледа. И сваки следећи пример би био још тривијалнији. Што је тривијалније, све је истинитије, а што је истинитије, све је мрачније.
Одустајем да вас питам о Косову заобилазним путем распитивањем „какве су шансе да после 30 година
неуспелих покушаја снимите филм о Косову“, питам вас директно за ваш став?
Признати, или не признати Косово? На „дијалог“о том питању нас позива иста странка која је послала своје представнике у Владу и Скупштину државе Косово - шта то значи?! Косово им сада служи као маневарски простор за изигравање да се нешто дешава, нешто важније од свега, а дешава се - ништа. Знамо да је све завршено. Глумимо да ћемо повратити Косово. Не знам како и уз чију помоћ?! Одвратно је време у коме се стално нешто прича, а ништа се не дешава.
Невероватно, али чини ми се да смо стигли дотле да је страх од последица виђања са Драганом Ђиласом оправданији него што је био у време Тита ако би се неко срео са Ђидом
Шта је ваш одговор на приговоре који стижу од оних који подржавају власт, а који се своде на аргумент: „Шта се буне Шотра, Бјела... а цео живот раде?“
Има људи којима жудња за влашћу (парама) надјачава сваку скрупулу, сваки стид. Одговор је давно срочен у стиху Боре Ђорђевића „...Јер,треба ти лова.“Запослио сам се на телевизији Београд 1958, када је основана. Дакле, радим 60 година посао за који сам се школовао. Не знам ништа друго да радим него да радим. Зар ми није било доста? Јесте, али ђаво ми не да мира… Пиштало ми је дао да адаптирам први део његовог поетског романа о Тесли. Већ две године, без успеха покушавам то да снимим. У међувремену, Вук Драшковић ми је понудио свог Александра од Југославије. Адаптирам га, али, бојим се, после разговора са Ољом Бећковић, мрка капа.
Видим да бисте хтели шармантно да ставите тачку на ову тему, али имам и ја свог ђавола који ми не дозвољава да станем са запиткивањем. Како је спроведена та наопака логика да
ко је нешто успео у свом послу свако постаје „дужник“власти која му је „омогућила“да ради свој посао?
Драган Бјелогрлић је њима дао и ја сам њима дао, а не они Бјели и мени. Ми смо њима дали програм који је народ гледао. И ово што сам рекао на ту тему је више него што верујем да има смисла да коментаришем.
Да ли вам је икада пало на памет да немате право да подржавате протесте где су поред осталог и захтеви за оставке руководства РТС-а, све док се ваше серије тамо приказују?
Нешто друго сам уочио као већи проблем. Чим сам приметио да организатори протеста међу главним захтевима наводе смену генералног директора и главног уредника информативног програма РТС-а, звао сам Сергеја (Трифуновића): „Кажи буразеру да не понавља грешку из мартовских демонстрација (1991) када је једини захтев био да се склоне Душан Митевић и Жика Миновић, као да је све друго у реду!“Идеја да се сменом руководства РТС-а нешто мења је била и остала заблуда.
У ком смислу?
Какав Митевић, Миновић, овај, онај? Смениш их, па дођу други, исти као они. Смени премијера, смени овог или оног министра...! Шта ће да се промени и да се смене сви уредници и министри чије се смене траже? Зар смо толико лоши ђаци да ништа не можемо да научимо после толиких поправних испита? Не постоји ниједан уредник, ниједан министар, ниједан премијер, они су сви безначајни - постоји само ОН. И зато не треба да постоји ниједан други захтев осим - Хоћемо да променимо систем! Ух, што сам паметан, боже!
Да ли вам је падало на памет да не примите орден којим вас је одликовао председник Томислав Николић на Сретење 2017?
Орден од Николића нисам примио, откуд вам то? Јавили су ми „радосну вест“да сам одликован, рекао сам да се извињавам, али да баш тих дана „путујем“. Дакле, никада нисам примио тај орден, јер „нисам био ту“. Гледао сам телевизијски пренос, био је изненада прекинут када је почело читање добитника који су „нажалост били спречени да присуствују“.
У кампањи за прошле градске изборе, формулисали сте да сте против „лажи, безакоња и дилетантизма“. Шта су за вас конкретни примери безакоња, лажи и дилетантизма?
Примери су свакодневно безбројни. Рецимо… Новинар Милан Јовановић месецима пише председнику Србије о криминалу председника општине Гроцка. Пише, пише, пише… ништа. Новинару запале кућу, опет ништа. Онда, види врага, оде председник у Давос и преподоби се. Врати се и објави нацији да је открио кувано јаје: „Председник општине Гроцка је крив, хапсите га! Похапсићемо још таквих!“И? Опет- ништа. Ово је само један од примера у којем је описана сва лаж, безакоње и дилетантизам у којима се гушимо.
Да ли бисте се усудили да погађате на којој би страни следеће суботе био ваш кум Момо Капор?
Знам да не би био на супротној од мене.
Шта би данас, фебруара, 2019. био показатељ самосвести српског народа?
Чини ми се да је то општа жеља да се поврати држава. Све што подразумева појам „демократски уређене државе“. Уређена тако да више никада не буде могуће да упаднемо у овакво нешто. Срби, нажалост, имају богату историју, а спадају у њене најгоре ђаке. Ништа од ње не уче. Надам се да ће се и ту нешто променити.
Као дете сам гледао како жандар мотри у коју ће кутију сељак из околине да убаци куглицу... Оном кога улови да је гласао за опозицију, вештим покретом, у пролазу, „мане“кредом по рамену... Данас је креда превазиђена, довољно је фотографисање гласачког листића мобилним телефоном