ЛЕКЦИЈЕ РУСКОГ ВИЈЕТНАМА
Авганистан
То што је Москва олако улетела у централноазијски катран у коме је остала заглављена пуну деценију, није помогло Вашингтону који се након терористичког напада 2001. упустио у најдужи рат у својој историји, борећи се против муџахединског исламизма створеног у сопственој лабораторији
Свашта стане у тридесет година и срећа је што неко то записује, јер би се у супротном, примера ради, бескрајно комплексна прошлост Авганистана вероватно памтила по Трамповој интерпретацији с почетка године која би у већини основних школа можда заслужила мршаву двојку. Прво је изјавио да је совјетски рат у Авганистану отерао СССР у банкрот, због чега је настала Руска Федерација. Рат није јефтин – Американци то знају понајбоље – и совјетске се касе јесу поприлично испразниле због ратних дејстава, али то није ни једини ни главни разлог пада комунистичке империје. Потом је устврдио да је СССР због присуства исламских терориста има право да интервенише, што тек није тачно – муџахедински исламизам створен је у Регановој лабораторији, управо као јенкијевски антибиотик совјетској надмоћи у несрећној централноазијској држави. Ако би њену историју записивао занесењак опијен песничким начелима, можда би га задовољила чињеница да је Трамп ове полуистине изрекао око месец дана пре но што ће крај десетогодишњег совјетског рата у Авганистану навршити тридесет година; можда би се одушевио тиме што један Реганов наследник данас брани некадашње одлуке званичне Москве; напослетку, забавило би га и то што је тај рат био образац по којем ће се водити бројни будући. Питање је, међутим, како би реаговао кад би знао да се авганистанска збиља од те 1989. готово нимало није поправила.
Истини за вољу, ни до тада се није могло говорити о просперитету туцета народа колико их живи на територији Авганистана, подељених на стотине племена – неки броје и до 500. Све до „Велике игре“– цинично назване борбе британске и руске империје за тамошњу превласт која је обележила 19. век – трибални сукоби
били су безмало свакодневни. Сама игра је 1919. породила суверену краљевину Авганистан чији су сви властодршци до кобних седамдесетих покушавали да задовољне локалне интересе и уједно државу модернизују по просветитељским начелима. Лондон и Москва су одустали од пушака и латили су се дипломатије, а Авганистан је доживео незапамћени развитак – Совјети су градили ауто-путеве и железницу, званичном Кабулу су донирали више међународне помоћи но иједној другој земљи, а Британци су улагали у економију, образовање и смиривање напетих односа с Пакистаном, где живи немало Паштуна, иначе највеће етничке групе у Авганистану. Најдуже је краљевао шах Мохамед Заир, од 1933. до 1973, када га је у одсуству и без капи проливене крви свргнуо рођак, зет и дотадашњи владар из сенке Мохамед Дауд Кан, иначе близак Совјетима. Увидевши да у народу нема велику подршку, делом и због катаклизмичне глади која је у руралним деловима земље односила на хиљаде живота, шах је абдицирао и остао у Риму.
Дауд није био тако далековид. Као ватреном заговорнику политике несврстаних, сметало му је совјетско мешање у унутрашњу и нарочито спољну политику новонастале републике. За његовог вакта, Народна демократска партија Авганистана поделила се на неколико фракција – делом захваљујући
напорима Москве – а убиство Мира Акбара Кајбара, лидера „меке“струје, било је довољно да се друштвене и партијске тензије повише. Кајбарова сахрана окупила је двадесетак хиљада људи чији су слогани били уперени против Дауда, ЦИА и иранске тајне полиције, недоказано осумњичене за атентат. Дауд је заоштрио репресију, комунисти су наоштрили ножеве и већ 1978. године извели релативно мирну „саурску револуцију“којом су дошли на власт. Комунистичко поимање прерасподеле имовине и покушаји укидања обичајног права је разбеснело племенске главешине ван већих градова и, годину и по након револуције, Авганистан је ушао у први од много предстојећих ратова – између државе потпомогнуте Совјетима и герилских исламиста потпомогнутих САД, Пакистаном и Саудијском Арабијом.
Историја различито тумачи ко је први повукао ороз, али хладноратовске одлике сукоба нису упитне. При првим знацима незадовољства, ЦИА је послала новчану, а потом и оружану и организациону помоћ исламистима. Саветник за националну безбедност председника Џимија Картера Збигњев Бжежински рекао је касније да „САД нису испровоцирале руску интервенцију“, али да су „створиле услове у којима је интервенција могућа“. Његов сарадник Валтер Слоукомб рекао је да би Москвин газ „у централноазијски катран“из америчке перспективе био исплатив само ако би се Совјети „у том катрану заглавили“. Професор историје Ендру Басевич недавно је предочио и да је совјетско батргање у Авганистану требало да осујети њихово евентуално учешће у будућим регионалним великим и малим играма. Авганистан је требало да постане руски Вијетнам.
Различита су и мишљења о сврховитости совјетске интервенције.
Горбачов је трупе почео да повлачи 1987, а до 1989. било је побројано између пола и два милиона жртава, пет милиона избеглица и два милиона интерно расељених
Муџахединско деловање је испрва било спорадично и неповезано, а улазак Црвене армије на авганистанско тло у јануару 1980. многи су житељи поистоветили с окупацијом. Бројни извештаји из тог периода указују да је изворна намера Совјета била тек да стабилизују комунистички режим и оспособе званичну авганистанску војску. Помало као Американци у Ираку по свргнућу Садама Хусеина. Кад су схватили да је средином осамдесетих чак 108.800 припадника совјетске армије било на терену, да је држава руководила свега једном петином територије, а да су муџахедини од неорганизованих јединица туђом подршком постали респектабилна снага од око 4.000 база с око 200.000 војника – тек тада су, иначе, исламисти стидљиво почели да улазе на територију СССР-а, било је прекасно да се из рата извуку. Поново, као Американци у Ираку и другде од тад. Михаил Горбачов је совјетске трупе почео да повлачи 1987, а до 1989. било је побројано између пола и два милиона жртава, пет милиона избеглица и два милиона интерно расељених. Из данашње перспективе, једнако ужасна последица је и америчко помагање екстремистичког исламизма којег је до 1973. било тек у назнакама. Од краја рата до 2001. и америчке инвазије након рушења „кула близнакиња“, талибанске и муџахединске фракције су се зверски бориле за превласт, а делови Авганистана поново су постали поприште племенских обрачуна. За тих 12 година, живот је изгубило око 400.000 људи, а држава је разрушена далеко више него за време совјетског присуства. Пушкарање и даље траје, пуних петнаест година откако је Авганистан поново добио облике републичког уређења.
Одлука САД да 2015. повуче 100.000 војника из ове земље била је очекивана. Делом због ње су талибани уопште и пристали на мировне разговоре. Трампова одлука да у децембру прошле године преполови број и даље присутних америчких војника на 7.000 изненадила је свет – па и повереника за Авганистан, Џејмса Матиса, који је тад поднео оставку – и страхује се од нове ескалације насиља, овај пут између делова Исламске државе и талибанских вођа. Ретко где се, додуше, помиње да је тамо присутно и око 26.000 америчких плаћеника, вазда спремних да запуцају. Ипак, несумњиво је да се званична Америка смањењем тамошњег учешћа одриче и могућих будућих претензија. Исто важи за Сирију. Очекује се да главну реч ускоро поведу Иран, Кина и Русија.
Управо је званична Москва прошлог новембра организовала мировни састанак на коме су присуствовали сви осим председника Авганистана Ашрафа Ганија. Можда ће будући мањи притисак САД олабавити и односе с Русијом. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је тад седео и с представницима талибана, који се у руским службама и даље воде као терористичка јединица. Кад међународна политика поприми такве, уједно жалосне и малко смешне обрисе, податак да рат у Авганистану траје пуних четрдесет година лако може да промакне. А не сме – јер, ако се тамошња ситуација стави под контролу, скоро све је могуће. Само не да рата поново не буде.