ЦЕНА НЕЗВАНОГ ОДЛАСКА У ГОСТЕ
Србија после упада у РТС
Није било времена да се обрадујемо због чињенице да је, ипак, избегнута опасност од избијања грађанског рата, на који су, у дану након упада демонстраната у зграду РТС-а, слутили позиви напредњачких функционера својим присталицама:
свако евентуално олакшање због одустајања од опасне намере прављења контрамитинга у узаврелој атмосфери нестало је пред чињеницом да су, у земљи у којој се криминалци шепуре на слободи, у затвор у Падинској скели, стрпани - један
средњошколац и неколико незнатно старијих младића.
И нема места ни најмањем опозиционом ликовању и причи о „победи“због чињенице да је режим – оличен у свеприсутном Александру Вучићу – ипак ретерирао, посегнувши за захте-
вом за ослобађање учесника протеста првобитно кажњених са 30 дана затвора: остаје чињеница да је гимназијалац Павле Цвејић на самом почетку живота обележен траумом упознавања затворског живота. За разлику од, рецимо, нарко-дилера и вође хулигана Александра Станковића, званог Сале Мутави, коме је чак 12 пута одлагано служење затворске казне, тек стасали Цвејић је затворско искуство стекао само зато што се - заједно са стотинама других, међу којима и неколико опозиционих лидера - на погрешан начин супротставио киднаповању Јавног сервиса свих грађана од стране владајуће политичке опције.
Није, притом, ревносног судију Горана Милутиновића занимало како је, уопште, дошло до ситуације у којој се Павле нашао у згради РТС-а: ни ко је позвао да се крене у зграду иако то организатори скупа нису најавили, ни како се и зашто десило да, упркос најављеној двочасовној блокади РТС-а, медијска кућа која изазива бес великог броја грађана, не добије одговарајућу полицијску заштиту, уобичајену за све скупове високог ризика.
Као и увек у нејасним околностима, теорије завере су у пуном цвату и прете да озбиљно забашуре чињенице - забележимо, зато, бар неке кључне моменте последње викенд-драме, која делује као почетак радикалније фазе у актуелној борби власти и опозиције.
Најпре, не постоји никакав јавни позив, нити било какав доказ да је неко од организатора протеста или опозиционих лидера позвао на упад у РТС, а то се односи чак и на „најсумњивијег“, Бошка Обрадовића, који се тамо први од политичара затекао. И који је, што се могло видети на бројним снимцима и директном преносу телевизије Н1, био најгласнији, како у захтеву да се организаторима протеста омогући троминутно обраћање грађанима у програму РТС-а, тако и у апеловању на демонстранте да остану мирни и строго пазе да не буде никаквих инцидената ни уништавања имовине.
Накнадно, после хапшења младих демонстраната, Обрадовић и остали опозициони лидери преузели су одговорност за упад у РТС и позвали да сами буду ухапшени уместо ђака и студената - што се, међутим, није десило, већ се, у циљу контроле штете по сопствени рејтинг, посегло за причом о великодушном председнику који ослобађа изманипулисану децу.
Чињеница је, такође, да постоје снимци на којима се види да полиција
Ђорђе Павићевић пореди улогу Бошка Обрадовића са улогом Веље Илића у ДОС-у: политички је интелигентнији, али то не значи да ће капитализовати дешавања са протеста
батина демонстранте, као и изјава Зорана Станојевића, уредника у РТС-у који је те вечери, за разлику од својих шефова, био у згради и разговарао са вођама опозиције - а која се никако не слаже са тврдњом министра полиције Небојше Стефановића о насиљу и некаквом, ваљда планираном, „бацању новинара кроз прозор“: „Било је штете, сломљених врата и прозора, али је било јасно да уништавање зграде није било циљ демонстраната, нико од запослених није повређен. Након што су отишли, наставили смо да радимо“, рекао је Станојевић међународним новинарским организацијама.
Неспорно је и да су двојица демонстраната носили тестеру на струју али је и чињеница да је то био ово-
недељни додатак њиховим сталним маскама (фантомкама, као алузији на фантоме из Савамале). И није баш потребна нарочита интелигенција да се схвати да је реч о пародији - колико год недуховита и неумесна била - инспирисаној актуелним догађајима, овога пута сечом дрвећа на Калемегдану.
Чињеница је и да је у недељу, у време конференције за новинаре Александра Вучића, одржан доста конфузан и не претерано масован опозициони протест испред зграде Председништва. И да је постојала јавно изречена намера да се председник свих грађана, након што је још једном извређао опозиционе лидере, држи у блокади „док не поднесе оставку“. Од тог плана се, међутим, одустало због одлуке да се изврши притисак на полицију да пусти ухапшене студенте - у чему се, такође, није истрајало.
Током недељног протеста, демонстранти предвођени Обрадовићем су силом протеривали камион са озвучењем кроз полицијску блокаду, али, није баш јасно како би то по јавну безбедност могло бити опасније од, рецимо, позива Славише Мићановића, председника Савета за информисање Скупштине града и члана Главног одбора СНС-а, објављеног у 13.31 на његовом твитер-налогу: „Мишљења сам да је сазрео тренутак да сви они који подржавају Александра Вучића изађу на улицу и да се коначно ’пребројимо’ са овом Ђиласовом, Јеремићевом, Обрадовићевом... руљом“.
Мићановић, познат и као главни шеф напредњачких ботова, никако није био усамљен у позиву, а на званичним напредњачким интернет страницама било је могуће пронаћи фотографије људи окупљених у страначким централама широм Србије, праћене текстовима подршке и спремности на одбрану вољеног вође.
Показало се, срећом, да је општа мобилизација напредњачког чланства (овог пута) била само празна претња, додатак свим другим акцијама, укључујући и хапшење младих демонстраната, које би требало да резултирају застрашивањем грађана и њиховим одустајањем од даљег учешћа у протестима.
И шта сад? Да ли идемо ка новим инцидентима и репресији власти, или се може очекивати одустајање од погубне политике поделе земље и успостављање каквог-таквог дијало-
га? Или су у праву они који кажу да је упадом у РТС опозиција себи пуцала у ногу, да је од суботе лидерство у опозицији преузео Бошко Обрадовић, због чега ће грађански настројени бирачи одустати од даљих шетњи, па ће и опозициона најава интензивирања протеста, на радост аутократске власти, остати празна пушка?
Двојица саговорника НИН-а, Ђорђе Павићевић, професор ФПН и Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, не слажу се са оценама о Обрадовићу као опозиционом лидеру: његову улогу Павићевић пореди са улогом Веље Илића у ДОС-у („политички интелигентнији, али то не значи да ће капитализовати дешавања са протеста“). Обрадовићево избијање у први план овај саговорник објашњава његовом „дрчношћу“и спремношћу за улазак у конфликте, а прича о преузимању лидерства једнако му је уверљива као што би уверљива била оцена да су навијачи преузели петооктобарски протест 2000. Овај саговорник не сумња да ће лидер Двери добити неке нове присталице, али из дела спектра у коме се већ такмичи са, рецимо, Вуком Јеремићем, као што не сумња и да ће бити демотивисаних шетача - али не у превеликом броју.
Миливојевић сличан став о Обрадовићевом „вођству“образлаже тезом о „подели одговорности према афинитету“и такође подсећа на улоге у ДОС-у, где је, остављајући сујету по страни, Зоран Ђинђић преузео менаџерску улогу и препустио кандидатуру Војиславу Коштуници, за кога је процењено да је прихватљивији за бираче.
Директор Прагме не мисли да је упад у РТС био унапред осмишљен, како би подигао тензије уочи планираног великог опозиционог митинга најављеног за 13. април - из простог разлога што та медијска кућа за демонстранте јесте један од проблема, али није прави „симбол зла“и нема мотивишућу улогу, какву би, рецимо, имао ТВ Пинк. Говорећи о „медијским акцијама, он замера опозицији што не користи све постојеће законске могућности и не одговара тужбама на све оне клевете и дисквалификације упућене критичарима власти, да би, тек уколико судство на њих не одговори у складу са законом, акцију додатно радикализовала.
Миливојевић, међутим, указује и да се и власт током викенда „упетља-
ла“: „Ако главне лидере оптужите да су фашисти и да руше државу - зашто их не ухапсите, већ хапсите анонимусе“, пита овај саговорник, који у том потезу види успешан аутогол власти - али не и једини. На исти списак он додаје и писање провладиних таблоида о куму Драгана Ђиласа који је ишао по помоћ у Москву - што је у супротности са досадашњом верзијом о „рушењу Вучића нарученом са Запада“, али зато може пријати ушима бројних проруски оријентисаних грађана.
А да ли упад у РТС може бити искоришћен као један од повода за евентуалну забрану протеста? Ако су такве процене у неким моментима и деловале реално, чињеница да до уторка, кад НИН одлази у штампу, није било таквог потеза, али јесте најављена Вучићева „амнестија“ухапшених, делује као довољан контрааргумент. Уосталом, ништа ново се није десило, каже Миливојевић и подсећа да је, према режимској пропаганди, Обрадовић одавно „фашиста и силоватељ“, Вук Јеремић „шпијун ЦИА“, Ђилас „криминалац“...
Павићевић говори и о „спиновању приче да опозиција хоће да уређује Дневник РТС-а“и подсећа да, у ситуацији у којој нема уређивачке политике која задовољава професионалне стандарде и у којој полиција брани режим, не постоје довољни законски механизми да се те институције принуде да обављају свој посао. Он указује да је у току покушај да се криминализовањем избаце „легитимни облици грађанске непослушности, какви се уважавају у свим државама које имају `д` од демократије“. И где се слични чинови, иако по закону јесу кажњиви, не процесуирају осим у екстремним случајевима, „иначе би пола Француске требало да буде у затвору“.
Ваља приметити и следеће: после суботњег упада демонстраната у РТС, одбијања Јавног сервиса да испуни минимални захтев у виду допуштања организаторима протеста да три минута говоре о свом виђењу стања у земљи, и интервенције полиције која није била најбруталнија, али смо ипак видели сцене претераног насиља, није било нарочито масовног одзива грађана на протест одржан пред Председништвом у недељу. Колико, имајући то у виду, уверљиво делују опозиционе најаве интензивирања борбе?
Ништа не указује да ће власт престати да свакодневно производи скан-
дале и друге мотивишуће факторе за реакцију опозиционара - напротив, нервоза проузрокована притисцима да се реши косовско питање обећава мноштво нових домета те врсте.
Ипак, потребна је и озбиљна организованост опозиције, која се, и даље, не види довољно - упркос неким позитивним достигнућима које Миливојевић препознаје, рецимо, у „изненађујућем начину на који је конституисан Савез за Србију“уз помирење различитих ставова странака. Током викенда је, међутим, поново демонстрирана прилична неорганизованост и недостатак интерне инфраструктуре: Павићевић, рецимо, указује на потребу за обједињеним информативним центром, али и за директнијим притиском на институције које су важне за изборе, попут РЕМ-а и РИК-а.
И после свега и упркос свему, Миливојевић очекује „мало разума“код оних који одлучују, односно Вучићеву понуду организовања неке врсте округлог стола о изборним условима - нарочито с обзиром на чињеницу да је и даље довољно снажан да победи чак и у далеко праведнијим околностима од оних које је стварао последњих година. „Нисам од онога ко је говорио о сто Муслимана за једног Србина очекивао да ће претити Србима који мисле да је Косово део Србије, па се и то десило“, каже овај саговорник у одбрану оптимистичког става о могућности отварања дијалога.
Павићевић говори о вероватном покушају власти да „лажира дијалог“, али без спремности да препусти већ освојене полуге. „Опозиција би била глупа ако прихвати само дијалог и промене регулативе без значајнијег учешћа у релевантним институцијама, попут РЕМ-а, РИК-а или Управног одбора РТС-а“, каже овај саговорник који најслабију опозициону тачку види у њеној честој дефанзивности.
У ишчекивању неког таквог, макар и лажираног дијалога два пола политичке сцене, дешава се, међутим, нешто сасвим супротно: у току је озбиљна офанзива власти и њених сателита на Н1, једину телевизију која није под контролом власти, тако да је још увек у стању да ради свој посао и бар један део јавности обавести о важним догађајима у земљи. Убрзање се, дакле, наставља, страсти су узавреле, али се разум и даље не назире.