У ВЛАСТИ ЈЕ КРАТКО ПАМЋЕЊЕ
Како су авиони над небом СРЈ утицали на ток историје у последњој деценији 20. века и како се гола сила исплатила агресору
Док је отварајући међународну конференцију „20 година након бомбардовања Југославије - лекције за европску безбедност у 21. веку“, у организацији Фондације БСД, председник Србије подсећао на званичне податке о готово 3.000 цивилних жртава НАТО агресије, 5.173 рањених, 956 убијених војника и полицајаца, 44 срушена моста, дебата се о последицама бомбардовања СР Југославије, у Београду, водила и на другачијем типу конференције. У организацији Института за европске послове, а у оквиру пројекта „Сарадња са евроатлантском заједницом“, под покровитељством америчке амбасаде, разговарали су опозициони политичари којима су представљени подаци Фонда за хуманитарно право о страдању мање од 800 људи.
Та два београдска погледа доказ су „успеха“НАТО да бомбама постигне прокламовани циљ „демократски преображај и спречи хуманитарне катастрофе“. Ово друго не само да бомбе нису зауставиле, него су и након петогодишње контроле НАТО над Косовом, 17. марта 2004, Срби били жртве суровог погрома ОВК и албанских цивила.
Чак и на дебати под окриљем Северноатлантског савеза, међутим, подаци о спремности грађана да опросте страдање цивила, уништавање привреде, гађања мета попут избегличких кампова, породилишта, мостова, путничких возова у покрету, изазивање еколошких катастрофа експлозијама производних погона не одступа много од односа који су у првим годинама после агресије имале директне жртве бомбардовања. Панчево које је гађано 24 пута и чију индустријску зону је погодило 60 пројектила, већ исте го-
дине је проглашено градом мртвих, због удара који се очекивао да дође са задршком. Али број оболелих од малигних болести, услед последица бомбардовања, једна је од дилема која још опседа српско друштво. Онај његов део који се упиње да објасни да узрочнопоследична веза не постоји, свакако неће веровати ни налазима комисије која је недавно основана с циљем да утврди чињенице. Генерације које су спремније од других на помирење са НАТО-ом су старији, који памте и гора времена и млади, тек пунолетни, чије сећање на период од 24. марта до 10. јуна 1999. не постоји.
Према истраживању Нинамедије, презентованом на тој дебати, чланство у НАТО подржава 10, а 79 посто грађана му се противи. Трећина би прихватила извињење, а две трећине не би. Мали број сматра да од чланства може бити било какве користи, али сарадњу подржава трећина.
Да је пре две деценије један политичар у лице сасуо грађанима да ће Србија 2019. бити пред вратима Алијансе, тај би још тад био политички мртав. Да чак и данас носиоци власти имају простор да саопште да ће Србија, будући окружена НАТО чланицама, могуће бити без другог излаза до да и сама прихвати чланство, завршио би попут Вука Драшковића, без цензуса и странке.
Истина је, међутим, да се узлазно и интензивно сарадња са НАТО развијала од првог дана постпетооктобарске власти до данас. Већина донација Министарству одбране долази из земаља чланица НАТО са којима су и заједничке међународне војне вежбе најинтензивније - од 2012, укупно 109. Србија је од Партнерства за мир до предворја НАТО и потписивања Индивидуалног акционог плана партнерства ишла ћутке, не хвалећи се, и ка све већем проблему са скупштинском резолуцијом о војној неутралности. Најпре је потписан споразум о слободном транзиту НАТО трупа преко Србије, затим споразум о статусу америчких трупа у Србији (СОФА), потом Партнерство за мир. Почињу заједничке војне вежбе, школовање официра у америчким и НАТО школама и учешће ВС у мисијама којима руководе истакнуте чланице НАТО.
Без одобрења СБ УН војна интервенција на СРЈ постала је агресија, чиме је разрешена само једна од бројних дилема и подела у вези са сећањем, поводима и последицама пролећа 1999, које је са 15 тона осиромашеног уранијума за собом оставила Алијанса. Касније се испоставило и да Србија не може да захтева репарацију, јер је само једна од наследница бомбардоване земље. А онда да ниједна међународна групација, организација, сила, не чак ни Хашки трибунал, грађанима Србије није била тако мрска вероватно још од турског зулума. Ево и зашто.
Да би се догодило НАТО бомбардовање СРЈ, европски преседан, невиђен ни пре ни после 1999, пропаганда која га је пратила је, најпре, окренула цео свет против Србије, не само њеног лошег руководства. Бомбардовање Радио-телевизије Србије у коме је настрадало 16 радника остао је још један преседан. Однос који су водећи светски медији формирали према том догађају, начин на који су се окретали од појединаца који су бомбардовање медија критиковали, променило је суштину новинарства и будућност те професије. Јер су слобода и независност у потоњим правдањима војних интервенција и других суспензија права грађана постајала прозирнија са сваком новом медијском кампањом. Проказани су новинари који су објективно извештавали. Водеће медијске куће су широм света оправдавале злочин, а интелектуалци леве оријентације који су се дрзнули да подигну глас против агресије губили су кредибилитет за дан. Поверење публике неповратно је изгубљено. Вредносно и морално утемељивање агресије, један је од важних разлога зашто су грађани, у највећем делу и сами огорчени на Милошевићев режим, из године у годину више, а не мање, градили негативан отклон према НАТО, па и њеном блиском партнеру - Европској унији. Иако је чак 43 одсто грађана, годину дана по завршетку агресије веровало да постоји могућност да нас поново бомбардују, ипак 52 одсто верује и да Србија треба да сарађује са ЕУ (чије су готово све чланице истовремено и у НАТО), а свега 19 одсто са Русијом. Тај рекордан рејтинг ЕУ у Србији прати интересантан податак да је чак 40 процената веровало да се морало издржати под бомбама и не потписивати Кумановски споразум. Због осећаја поражености чак и несумњиви борци за слободу попут војника који су на Кошарама бранили границе од продора албанске војске, или оних који су обарали најмодерније „невидљиве“авионе - тек су много касније могли да добију места која им према херојским заслугама припадају.
О поводима за бомбардовање, али не непосредним попут случаја Рачак (40 убијених што је Косовска верификациона комисија на челу са Вилијамом Вокером прогласила масакром) него углавном фиксацијским сачињено је и десетак холивудских филмова, а пропаганда која је од жртве правила џелата удаљавала је грађане Србије од „света“у који је наводно, требало да их уведе та насилна прекретница у режиму Слободана Милошевића. Међу демократске земље без насиља над сопственим грађанима, ма којих верских и националних припадности. Уместо тога, постаје лакше неголи икада у историји подићи авионе под лажним изговорима, а цивилне циљеве учинити легитимним.
Први пут, такође, НАТО у СРЈ постаје савезник дела територије једне суверене земље, дела који тежи сецесионизму. Резолуција СБ 1244 омогућила је међународну управу Унмика и Кфора која до данас, а касније и делимично „ојачана“Еулексом, није успела ни да разоружа припаднике ОВК. Та ситуа-
Улога НАТО у данашњем свету преиспитује се и због тога што се о безбедности све мање говори због војних интереса, а све више као о питању енергије, хране, животне средине Иако мали број грађана Србије сматра да од чланства у НАТО може бити било какве користи, трећина подржава сарадњу
ција постаје толико изврнута за НАТО да тренутно ни амерички председник не може да умили вођу те покрајине да укине стопостотне таксе Србији, између осталог зато што Рамуш Харадинај на територији КиМ има највећу америчку базу у свету, Бондстил, због које је свака радикална претња немогућа. Војна претња Косову значила би и спремност на сукоб са НАТО. Након Бондстила, базе НАТО су се шириле Европом ка Русији и тренутно их има више него на врхунцу Хладног рата, а напади су настављени против „диктаторских режима“у Авганистану, Ираку, Либији и Малију, са још проблематичнијим оправдањима него 1999. Било је и других изговора, па тако хемијска оружја нису пронађена ни у једној земљи у којој су послужила као повод, упркос хиљадама мртвих.
Улога НАТО у данашњем свету преиспитује се и због тога што се о безбедности све мање говори због војних интереса, а све више као о питању енергије, хране, животне средине. Дилема је да ли војни савез, продукт Хладног рата, након пола века има истог смисла посебно када његове интервенције не дају резултате због којих се НАТО авиони подижу у ваздух. Заправо, све чешће је обрнуто. Верује се да интервенције почињу искључиво да би се потреба за Северноатлантском алијансом потврдила, јер је ову скупу играчку било лакше склопити него расформирати. Највећи критичари дејстава овог војног савеза кажу да је једина улога Алијансе данас да буде препрека незаустављивом тренду мултиполаризације света. Зато НАТО неће лако нестати с лица земље, а у Балкан задире све дубље.
Западни критичари Алијансе као разлог против ширења овог савеза наводе недостатак било какве користи за нове чланице. Јер оне не добијају ништа, чак ни обавезну заштиту у случају напада, сем притиска да се придруже ратовима који се воде за интерес САД, чему су подлегле и старе европске силе. Истовремено су нове чланице приморане да купују опрему од старијих без обзира на то да ли им та опрема треба. Уштеда престаје да буде аргумент који се често помиње да би се млађи партнери приволели на чланство. Наместо уштеде „морал“се диже инвестицијама, па се све чешће од заговорника чује да би само учлањење у НАТО било гаранција безбедности - као предуслова свих инвестиција. Јер ништа на свету, ваљда, није тако плашљиво као капитал.
Са закашњењем од 20 година испоставља се, без сумње, да упркос свим међународним правилима и напорима да се владање силом не понови нигде, упркос свим конвенцијама, телима, процедурама, нормама осмишљеним да спасу човечанство и цивилизацијска достигнућа - сила остаје фактор који побеђује. Србија остаје једини живи доказ у Европи да ако жели да интервенише, овом савезу не треба ни правно ваљан разлог. А злочин који почини сила, победник пре почетка сукоба, биће некажњен - као лекција да је у рукама силе све могуће.