КРАЈ СПОКОЈА И НА КРАЈУ СВЕТА
Нови Зеланд
Злочин Брентона Таранта у земљи која деценијама бележи најмањи број убистава отворио је бројна питања, од тога да ли је овај крвави пир могао да припреми сам до оног да ли ће бити нових напада
До пре неки дан нико не би могао да погоди у каквој су вези Бајо Пивљанин, Марко Миљанов, Стефан Лазар, Милош Обилић, Срби из Босне, британски адмирали из 19. века, млетачке војсковође, аустроугарски генерали, СС дивизија „Принц Еуген”, Еба Акерлунд, девојчица убијена у терористичком нападу на Стокхолм пре две године, Андерс Брејвик, Марин ле Пен, Доналд Трамп и муслимани са Новог Зеланда. То је, ипак успело једном „обичном белом човеку из обичне породице“, како је сам себе описао, који је спајајући неспојиво успео да осмисли сопствени програм за спас белог човека и крене у акцију.
Како то често бива, Брентон Тарант био је миран младић, добар радник, лични тренер у једној теретани, „дисциплинован, веома посвећен“, како га је описала колегиница из теретане, просто један просечан аустралијски грађанин, све док се није испоставило да је баш тај и такав грађанин упао у једну џамију, па затим у другу и убио педесет људи, а још толико ранио.
Била је то његова трећа посета Новом Зеланду, на који је дошао туристички. Та се посета завршила тако што је Крајстчерч, град од нешто мање од 400.000 становника, добио своје место на листи терористичких напада. Земља у којој су протекле године забележиле најмањи број убистава (седам на милион становника) а која као најцрњу памти 1986, када је било 24 убиства на милион становника, сада је добила двоструко више у само једном дану.
„Негде успут, неко искуство или нека група, нешто га је обузело“, изјавила је Трејси Греј, његова колегиница са посла, покушавајући да објасни шта се то догодило са мирним човеком Брентоном.
За полицију, антитерористичке јединице, истражитеље, експерте, политичаре, ситуација је нешто сложенија. Најважније питање је да ли је Брентон ову акцију могао да изведе сам, да ли је повезан са неком организацијом, да ли је и где припремљен, да ли је обучаван и да ли ће после овог уследити још неки напад.
Последњих седам година путовао је светом, углавном Европом, на том путу посетио је и Бугарску, Румунију, Мађарску, Црну Гору, Србију, БиХ, Турску... Посебно се заинтересовао за Француску и десницу Марин ле Пен. Скупљајући свуда искуства и слушајући политичке говоре, дошао је до сазнања да „они нападају мој народ“, што га је даље одвело право до идеје о „великој замени“и одлуке да нешто и сам учини.
„Много година сам слушао и читао о инвазији на Француску оних који нису бели, за многе од тих прича сам веровао да су претеране, искреиране само због политике“, написао је. „Али када сам стигао у Француску, схватио сам не само да су те приче тачне, већ су дубоко потцењене. У сваком француском граду, у сваком месту, окупатори су били ту.“
У свој манифест, амблеме, симболе, имена која је цртао по оружју, стрпао је све што му је помагало да осети да у тој борби није сам. Тако су се и имена српских историјских личности, као и других, нашла ту јер су из времена борбе против Османског царства. Еба Акерлунд послужила је као оправдање за борбу коју он води у наводној жељи да је освети, Брејвик као пријатељ кога је, тврди, посетио у затвору, Трамп као човек који је схватио да је бели човек угрожен.
Све би у том манифесту било неважно, да није уследило оно што је уследило. Ако је Тарант само још један психопата жељан пажње, онда се окидач за његов крвави план може наћи у ономе што се догађа око њега. Одговор можда лежи у реакцијама које су уследиле и свесном креирању исламофобије, од Фрејзера Анинга, аустралијског сенатора који је нашао да је разлог овог злочина у томе што је Нови Зеланд „дозволио муслиманским фанатицима“да уопште дођу ту, до пољских фашиста који су превели Тарантов манифест и његове су делове поставили на интернет. Фејсбук и Јутјуб убрзано бришу и снимке самог напада и коментаре, али судећи по тим коментарима све је више „мирних колега и комшија“који би већ сутра могли да буду у вестима.