МОНТИ ПАЈТОН И СВЕТИ БРЕГЗИТ
Британија и ЕУ
Једино што је скоро па извесно јесте да 29. март више није дан изласка Уједињеног Краљевства из ЕУ. Све остало је под великим знаком питања посебно након неочекиване интервенције председавајућег Доњег дома
Таман кад је новинарима широм света почело да мањка идеја с чиме је још, а да то већ неко негде није употребио, могуће упоредити мрцварење британске премијерке Терезе Меј - у виду неуспелих покушаја да се некако обезбеди већинска подршка у парламенту за усвајање споразума о иступању Уједињеног Краљевства из чланства у Европској унији, а истовремено та иста ЕУ убеди да тај исти споразум промени, иако јој је већ безброј пута стављено до знања да то не долази у обзир - у помоћ је, бриљантном аналогијом, прискочио холандски премијер Марк Руте. Мејова, изјавио је Руте, подсећа на Црног витеза, лик из филма Монти Пајтон и Свети грал, који и након што му краљ
Артур одсече обе руке и ноге одбија да призна пораз, те збланутом противнику предлаже да се усагласе око тога да је двобој завршен нерешено.
Руте је, додуше, ово изрекао као комплимент, истичући да Мејову веома поштује и да је импресиониран њеном невероватном упорношћу, додајући како за актуелни хаос не криви њу, већ стање британске политике уопште, пре свега кратковидо странчарење две водеће странке: владајућих конзервативаца и опозиционих лабуриста. Премијерку је, међутим, немогуће ослободити одговорности за насталу ситуацију, јер је и она - као и њен претходник на тој функцији, Дејвид Камерон, када је обећањем о расписивању референдума о Брегзиту
унутарстраначку кризу неразумно покушао да реши уздижући је на ниво државног питања - управо константним стављањем партијских интереса изнад националних у великој мери допринела да до ње дође.
А какво је то тренутно стање? После серије изјашњавања у парламенту - у којима је, редом, по други пут убедљивом већином одбијен споразум с ЕУ који је Мејова понудила на усвајање; одбачена опција иступања из Уније без икаквог споразума (чиме, међутим, још није отклоњена могућност да до тога по законском аутоматизму свеједно дође); те подржан предлог да се од Брисела затражи сагласност за одлагање датума напуштања тог блока - најкраћи одговор би био: крајње неизвесно.
Једино што се, на основу тих изјашњавања, с приличном сигурношћу може рећи јесте да 29. март више није дан британског изласка из ЕУ, и да ће за то морати да буде одређен нови датум. Неколико дана је изгледало да је сада кључна недоумица то да ли ће влада у планираном трећем покушају, најављиваном за ову седмицу, неким чудом ипак успети да споразум с ЕУ прогура у парламенту (у шта је мало ко веровао, осим можда Црног витеза) и онда од Уније затражити само краткотрајно продужење рока за излазак из чланства; или ће пак, у много вероватнијем случају да споразум поново буде одбачен, Мејова бити приморана да у Бриселу тражи дугорочније одлагање датума Брегзита.
А онда је, у понедељак, уследила неочекивана интервенција председавајућег Доњег дома, Џона Беркауа, и ситуација се закомпликовала на сасвим нови начин.
Беркау је, наиме, позивајући се на парламентарна правила која сежу далеко у прошлост, све до 1604. године - и у складу с овлашћењима која му дају право одлучивања о томе о чему ће парламент расправљати, а о чему не - констатовао да влада не може да тражи од посланика да на текућем заседању поново гласају о већ два пута одбијеном споразуму о Брегзиту ако текст документа понуђеног на усвајање није суштински измењен. По овом тумачењу, када су се посланици у првој половини марта по други пут изјашњавали о понуђеном споразуму тај критеријум није био нарушен јер је, у односу на прво, јануарско гласање, тада пред њих изнет делимично измењен и додатним актима пропраћен документ. Сада, међутим, то не би био случај, и зато, закључио је, нема основа да се овај сазив парламента опет изјашњава о ономе о чему се већ изјаснио.
Влада је овом објавом била потпуно затечена - не само да није знала шта ће Беркау рећи, него ни да ће се уопште огласити - а радикални заговорници Брегзита констернирани: јер, њом се практично елиминише могућност да Мејова пре истека првобитно одређеног рока на основу усвојеног споразума од ЕУ затражи само кратко одлагање датума иступања из чланства. Али није мало оних који су ово изненадно Беркауово директно укључивање у политички процес поздравили као начин да се испослује дуготрајно пролонгирање Брегзита, како би се добило довољно времена да се опосли све оно што су Мејова и њена влада својом неодговорношћу пропустили да учине у ове две године од активирања члана 50 Уговора о ЕУ, чиме је покренута процедура иступања из Уније; пре свега како би, за промену, била усаглашена „мекша“верзија Брегзита. С тим што се противници напуштања ЕУ надају да би све ово чак могло да значи и да се, у случају ванредних избора или новог референдума (што је засад ипак више лепа жеља него реалност), отвара могућност да Брегзита на крају уопште не буде.
Теоретски, могуће је да се одлука председавајућег Доњег дома заобиђе. Али те опције су или компликоване (окончање текућег и отварање новог заседања парламента, што би омогућило да се о неизмењеном споразуму поново гласа, није могуће без учешћа краљице као шефа државе, пошто тако налаже древни протокол; али је тешко замислити да би Елизабета Друга допустила да на тако провидан начин буде уплетена у дневну политику), или мало вероватне (да влада пред посланике изађе с неком суштински промењеном понудом - мада неки мисле да би у ту сврху могла да послужи и једноставна промена датума изласка из ЕУ, сад кад 29. март по свему судећи отпада). У време одласка овог текста у штампу још се није знало како ће влада одговорити на потез Беркауа, али јој свакако у прилог није ишло то што се већ у четвртак и петак одржава редовни самит ЕУ: Мејова је, иако је и пре оглашавања председавајућег парламента било јасно да и даље нема већину за усвајање споразума, свеједно веровала да на том скупу неће морати да тражи предугачко одлагање датума изласка из Уније, чиме би додатно разбеснела ионако већ веома нервозно тврдо брегзитовско крило своје странке.
У понедељак, пре него што се огласио Беркау, телевизија Ај-Ти-Ви је, позивајући се на изворе из владе, објавила да ће Мејова у Бриселу тражити да рок за излазак из ЕУ буде продужен за девет месеци. Но, колико год времена да затражи - неки мисле да би могло да буде договорено скоро двогодишње продужење, чак до краја 2021. године - то значи да Британија неће моћи да избегне законску обавезу учешћа на мајским изборима за Европски парламент. Да је ствар с Брегзитом обављена како треба и на време, као што није, то питање се сада не би постављало; овако како је, сада и Британија и ЕУ морају и тиме да се баве. Како ће то бити решено нико још није у стању да каже.
Прво је, ипак, неопходно да се лидери сваке од 27 земаља чланица Уније сагласе с тим да се оној која се и даље броји као 28. одобри померање датума Брегзита; одлука мора да буде једногласна. Очекује се да ће они ту сагласност на формални британски захтев дати, јер би, у супротном, испало да Унија Британију приморава да из чланства иступи пошто-пото, па макар и без споразума - а нико у ЕУ не жели да буде упамћен као кривац за такав епилог.
И ту, истина, постоји једна зачкољица. Британци морају да понуде „веродостојно оправдање“због чега траже одлагање датума изласка из Уније, а шта то тачно подразумева подложно је интерпретацијама. Поготово што се и даље зна само шта Вестминстер неће, не и шта хоће: координатор ЕУ за Брегзит, бивши белгијски премијер Ги Верховштат, изјаснио се тако против „сваког продужења члана 50, макар и за 24 сата, ако оно није утемељено на јасној већини у Доњем дому у корист нечега“.
Верховштату је лако да тако нешто каже, јер одлука није на њему, већ на шефовима држава или влада земаља чланица ЕУ. Али његову фрустрацију деле многи у Унији. С обзиром на све политичке, економске и социјалне проблеме с којима се ЕУ суочава, последње што јој је потребно јесте продужетак надгорњавања с већ прежаљеним Британцима, који евидентно и даље нису у стању да се договоре сами са собом. А како ствари стоје, управо је продужетак агоније оно што следи.
Поред свих других проблема које има, последње што је ЕУ потребно јесте продужетак надгорњавања с Британцима