ЈУТКИНЕ ГАРДИСТКИЊЕ У ОДБРАНИ КРЕДИТА ЗА СТАН
Како је Милутин Јеличић организовао спонтани митинг подршке свом праву да љупка, волка и штипка, и како је то сасвим лако кад ти од њега зависи посао или отплата кредита. Треба ти спас, а онда је свака цена ситница
Амазонске ратнице, биле мит, стварност или њихова комбинација, нису живеле на територији данашње Србије, кажу антички извори. Зато појаву амазонки на падинама Копаоника морамо да посматрамо без злобе, као заслугу власти. Тим пре што није реч ни о освајачицама ни о туристкињама, већ о педесетак аутохтоних становница Бруса, које су се прошлог четвртка окупиле испред општине да бране Милутина Јеличића Јутку. „Јаче смо од мушкараца“, рекла би једна од њих. Можда вам одбрана председника општине делује као трећеразредни подвиг спрам Тројанског рата и борбе против титана, али то је само зато што не знате какве силе Јеличићу раде о глави.
„На телевизији смо чуле да се нашем председнику прети, да ће да дођу Ђилас и Обрадовић, и да ће нашег председника да избаце из општине због неке измишљене афере са Маријом Лукић, коју је она сама режирала са појединим... не моћницима, већ бедницима који су дошли са стране због личних интереса“, у даху изговара и ово и све друго Душица Стевовић.
Саме су се организовале, веле. Нормално. Шта би човек друго хтео да ради у четвртак у један по подне него да брани председника општине? Госпођа Стевовић подвлачи да је радикалка.
„Милутин Јеличић Јутка је човек кога је бирао народ. Може њега неко и да мрзи и воли, он је легално изабран. Поднео је оставку. Да ли ће
скупштина да буде заказана, и када ће, то у општини Брус правна служба одлучује; не одлучују улица и грађани. Није ово седамнаести век, па да узмемо камење и мочуге да се бијемо.“
Правној служби бруске општине треба честитати јер је извесно једина у Србији која одлучује о било чему. А тачно је да није седамнаести век, као што није ни четрнаести. Тада су дубровачки каравани пролазили кроз општину Брус – не институцију, дакако, већ територију – на путу за Цариград. Сада каравани не пролазе, већ одлазе, али о томе доцније, јер се пред зградом бруске општине брани и Косово.
„На граници смо са Косовом. Шта нам се спрема на Косову? Је л’ нам само ово треба у општини Брус? Ја сам самохрана мајка. Обраћала сам се Милутину Јеличићу Јутки као председнику општине, и и те како сам била лепа жена у млађим годинама. Нит’ ме је штипкао, нит’ ме је пипкао.“Пауза да се читалац насмеје пре него што пређемо на озбиљно.
„Тражила сам кров над главом. Добила сам стан од своје фабрике, ’Брусјанке’, али њу је закачио стечај, и нисам га откупила. Замолила сам председника да замоли стечајне судије да стан не продају. Није ме срамота, имам два сина. Учинио ми је то, и ја сам му до гроба захвална“, додаје Душица Стевовић.
Вероватно нико није језгровитије описао политички клијентелизам од госпође Стевовић. Један део система
ти упропасти фабрику, други хоће да те избаци из стана, трећи се појављаје као спасилац. Нема везе што први, други и трећи потичу из истог резервоара, није важно што исти човек може да буде упропаститељ и спасилац, теби спас треба, а цена је права ситница.
„Ружно је ово што се дешава, а све телевизије преносе као да је Милутин Јеличић неки силеџија и ништа друго не ради већ само силује жене по Брусу. Ко окречи овај Брус? Ово су све зграде старе преко педесет година. Ко нам поправи тротоаре? Ко нам направи базен за децу? Ко нам обнови халу спортова? Имамо и средњу школу. И бању намеравамо да отворимо, и неке друге фабрике да отворимо, али то не можемо сами, морамо уз помоћ државе“, слави Јеличића саговорница НИН-а.
Што би се рекло – „држава д’ уради нешто“. А Брус је поприлично ван сфере интересовања државе, па се може веровати да су следећи редови искрени.
„Да је Ђилас горе, ја бих звала Ђиласа. Није горе Ђилас, него Вучић. Морамо Вучића да зовемо, шта ћемо.“Вучић „горе“и далеко, Ђилас далеко, а није ни горе, и онда ти остаје Јутка.
„Изашао закон – треба штитити жене. Јесам за то, жена сам. Не сме жена да се малтретира и бије. Али шта ћемо са тиме што постоје агресивне жене? Овог пута је наш председник општине незаштићен и угрожен. Где ћемо њега? У јавну кућу да га водимо, тамо негде да га штитимо?“
Саговорница НИН-а је вероватно мислила на „сигурну кућу“, мада ће неко добацити да је цитирано решење прикладније, но овиме се свакако враћамо на Марију Лукић. Окупљене амазонке је сада блате, уз аплауз. Прескочимо.
„Немамо даље информације да ли ће моћници и уличари из Београда, пошто им у Београду то не фали, да дођу овде у Брус. Пет месеци ми је био старији син на ратишту, нисам спавала. Пет месеци ћу да чувам ову општину. Не може да је руши нико.“
Потом следи још блаћења Марије Лукић уз аплауз. Прескочимо опет. „Свака странка има службени телефон, и ја сам била секретарица радикалне странке, и тај телефон стоји у странци. Могао је било ко те поруке да пише.“
Па још мало блаћења Марије Лукић уз аплауз. Још један скок, и готово.
„Ово је лепо место, планинско, и борићемо се да докажемо да је лаж то што су нас овако оцртали“, закључује Душица Стевовић.
Јасно – када оцртате и оцрните Милутина Јеличића, оцртали сте и оцрнили Брус, јер Јутка јесте Брус, будући да Срби јако воле свој средњи век, па беспрекорно поштују његове феудалне поставке. А да овде има и лепоте, то је истина. Јуткине гардисткиње су се разишле, па имамо времена да погледамо зграду општине и са задње стране. Ни тај поглед не чини грађевину особито привлачном – једино нам открива куда је Јеличић у међувремену изашао – али иза ње је пејзаж за који би импресиониста био спреман да путује оним караваном који је некада долазио из Дубровника. Чудо је промена перспективе. Прошетате, рецимо, од општине Улицом краља Петра неких двеста метара, и добијете сасвим другачију слику града.
„Јеличић још обавља функцију председника, и обављаће је док се не изабере нови. То може бити и за шест
Имате масу фингираних радних места, и ти се људи боје да ће ако падне председник пасти и њихова радна места
месеци, тако да се ништа конкретно није променило. Остао је и читав апарат иза њега, који још притиска и мене и људе који ме подржавају.“
Нову саговорницу НИН-а није потребно именовати, јер њено име и Брус и Србија месецима узимају у уста као „добар дан“.
„Ја се политиком не бавим. То што Јеличић неће више бити на функцији, мени ништа не значи, осим што се надам да неће моћи да притиска медије и судство. Замолила сам и медије и режим и опозицију да случај не буде политизован. Једино што има везе са политиком јесте околност да је он функционер, и што од себе прави политичку жртву“, додаје Марија Лукић.
Марија Лукић уз слаб осмех прихвата опаску да је политизацију њеног случаја било могуће избећи колико и ветруштину у главној бруској улици.
„Не могу да утичем на то шта ће да кажу, било једни, било други. Али свакако нема оркестрираног напада на председника, нити може да га буде, јер сам, у време када сам пријавила Јеличића, била члан Српске напредне странке. Нисам поносна на то, али... Нисам била у опозицији када сам га пријавила. Исписницу из странке узела сам јер нико није реаговао, а обраћала сам се више пута и Дарку Глишићу и Зорани Михајловић и Александру Вучићу.“
Било је прикладно да у овом тексту главну реч имају жене са обе стране барикада, али парада гардисткиња пред општином није изненадила ни двојицу наших саговорника. Свако ће овде рећи да је Брус мали и да сваког познаје. Невоља је само што то колективно познавање материје некако даје различите резултате. Оно што је на једном крају Улице краља Петра „скуп жена храбријих од мушкараца“, на другом крају је „тотално понижење и тотално беспотребно глупирање човека који је мислио да се брани живим зидом“.
„Ево, видите на снимку Н1 жену којој је отписан кредит за стан. Другој, која је била у организацији, дат је општински простор, трећа је супруга човека који је пензионер а и даље ради у јавној установи“, анализира један саговорник.
Не може се рећи да су саговорници НИН-а крили имена, али имали бисмо терет на души када бисмо их поменули. Рекли смо већ, Брус јесте на ободима Копаоника, али друштвено-атмосферски много личи на сицилијанске градиће.
„Имате масу фингираних радних места, и ти се људи боје да ће ако падне председник пасти и њихова радна места. Видећемо ко ће руководити градом, али држава мора да ускочи и да помогне. Једноставно, општина је презадужена. Држава мора да покрије његове брљотине како би се нормално функционисало. Ако до тога не дође, тешко нама.“
Нема фразе која се у унутрашњости Србије чешће чује од „тешко нама“. Али пошто је Србија за своју стварност, видели смо, изабрала половну античку трагедију, тој се фрази нема шта приговорити.
„Брус је у катастрофалном стању. За време Јеличићеве власти затворена је фирма ’14. октобар’, која је запошљавала преко сто педесет људи. Затворена је испостава Прве петолетке из Трстеника, где је радило двеста педесет људи. Затворена је Копаоничанка, земљорадничка задруга и највећа хладњача у региону...“
И мало ироније у античкој трагедији – једино, кажу саговорници, ради Помпеја.
„Заслугом нас радника бивше ’Брусјанке’, коју смо отели од Јеличићевих стечајних управника. Није дозволио италијанској фирми коју смо довели да се региструје у Брусу, него је морала да се региструје у Александровцу да би могла да откупи погон. Одмах су запослили триста жена. И то једино ради због тога што он нема никакву контролу. Јер да је он био умешан, и то би пропало.“
Брус, настављају саговорници, од Копаоника нема ништа осим пејзажа.
„Са друге стране, овај крај доста живи од цене обојеног воћа. Те су цене због кризе пале, људи већ теже живе, а онда човек мора да дође у локалну самоуправу да тражи неку помоћ. И то опет отвара могућност да се њиме манипулише.“
Према последњем попису општина Брус је имала мало више од 16.000 становника. Саговорници мисле да их сада има око 12.000. Пре месец дана, тврде, за само један викенд отишло је четрдесет двоје људи. Каравани одлазе, циркус остаје.
Држава мора да покрије његове брљотине како би се нормално функционисало. Ако до тога не дође, тешко нама