ПОПУТ МАФИЈАШКОГ МОНТИРАЊА БОКС МЕЧА
Немања Јованов
Број „интервентних“позива које сам примио дефинисаћу као шокантно велики. Било је ту гласова молби, ниподаштавања, кукања, дурења и других емоција својствених поменутим начинима
Када сам пристао да будем селектор националног играног програма на 66. Мартовском фестивалу, нисам ни сањао да ће ми та позиција понудити увид у много више од тога где нација стоји по питању краткометражног израза. Низ догађаја који су уследили након објаве програма фестивала запањио ме је, одшкринувши врата према једном социолошком феномену, широко присутном у овдашњој стварности. Буразерско, рођачко, ургирачко, сређивачко протежирање и остали видови покушаја утицања на исход, не на основу квалитета, већ на основу рецептуре, „кога боли *урац, па наши смо“, стоји насупрот амбиваленцији у стилу „ма није мени важан фестивал, него… да људи виде уметничко дело“. Оваква дијаметралност у ставу солидно је застрашујућа, а вероватно највише за саме виновнике који за њом посежу.
Број „интервентних“позива које сам примио, дефинисаћу као шокантно велики! Било је ту гласова молби, ниподаштавања, кукања, дурења и других емоција својствених поменутим начинима, одабраним радије него, ипак, оних правих, својствених једној зрелој кинематографији која можда животари, али и даље мрда.
Стваралаштво, осим оног пуког хобистичког, намењено је јавној оцени, што без изузетака доноси могућност задовољства, али и разочарања (и публике и аутора). И један и други исход чине стваралаштво једном од делатности којих се човечанство упорно држи вековима, али, изгледа понекада, веома тешко и са пуно дечјих суза. Да ли због тога што стваралаштво
до једне мере тражи детињи приступ машти и неспутаним емоцијама? Као аутор ово могу аргументовано да потврдим да је погодно, али само у фази стварања! Када се дело изнесе пред мисао других, брада мора остати чврста и усправна, јер ипак ми нисмо деца, већ одрасли људи свесни да се морамо ослонити на ону другу, критичку мисао, из ње учити, а све у тежњи да будемо бољи.
Током каријере, небројено пута сам се сусрео са веома амбивалентним оценама сопствених радова, као и оних у којима сам учествовао. Од аматерских изложби фотографија, до интернационалних филмских смотри, од одбијања без образложења, до првих награда, увек сам веровао, а и даље верујем да је суд субјективна категорија и да и један и други исход носе много из чега се може научити.
Глад за признањем, која сеже до интервенција, више делује као неко мафијашко монтирање бокс меча, него као интелектуално смерање стваралаштва са аргументацијом. Филм, чак и кратки, спада у сферу интелектуалног и вољног израза, који масовно носи поруку другој страни и сигурно се неће допадати свима. Одакле онда толико снажни пориви и данас развијена навика да се тако кукавички и дечје гризе за признањем? Можда моје питање сеже из ужег угла, који сам вољно изабрао да кроз њега посматрам свет. У ширем плану, од конкурса, до фестивала, телефони се редовно усијавају, дугови се враћају, а нови настају.
Таквим системом, у коме „данас ја теби, сутра ти мени“, заиста чинимо медвеђе услуге не само себи, већ и кинематографији (уметности) уопште. Истина је да све то доста храни его. Храни и будуће пројекте које ће једног дана „дужници наши ловором китити“, а од кусура можда остане и неки џип! Вероватно је наивно и ускогрудо чудити се овоме, али као стваралац, крећем из свог дворишта. Оно велико двориште, названо држава и свет, у великој мери одсликавају се у сваком буџаку који својим мраком сенче.
Неспреман да прихватим овакве методе, отворено се питам да ли овакав пут води у потпуну херметизацију самозваних касти, чији ће крај бити имплозија, или у нешто друго? У прогрес свакако не води, зато што се прогрес учи, пре свега из критике, губитка, одбитка и сваког другог искреног мишљења јавности.
Системом „данас ја теби, сутра ти мени“заиста чинимо медвеђе услуге не само себи, већ и кинематографији уопште. Истина је да све то доста храни его. Храни и будуће пројекте које ће једног дана „дужници наши ловором китити“, а од кусура можда остане и неки џип