Напредњачки расадник за Јутке
АЛЕКСАНДАР ИВАНОВИЋ
Циљ уједињења ДС није само рушење режима већ да створимо странку проевропске грађанске опције која ће бити у стању да одговори на питање - а шта дан после рушења овог режима
Мерцедес је у Србију „долазио“сваки пут када је требало бацити прашину у очи бирачима, баш као што се за сваку унапред најављену, а никада нереализовану мегаломанску инвестицију, попут Данијелија, Мубадале, Тениса кривац тражио међу политичким супарницима
Прошлонедељна радикализација грађанских протеста у Београду послужиће Александру Вучићу као алиби за евентуални недолазак немачког Фолксвагена у Србију, да се наслутити из његове најновије поруке да „протести шаљу лошу поруку када је у питању борба за долазак Фолксвагена“. Истина је пак мало другачија. Истина је и да председник Србије никада и није експлицитно рекао да ова компанија долази да баш у нашој земљи изгради фабрику аутомобила и инвестира 1,4 милијарде евра, али су се зато режиму блиски медији потрудили да председникову најаву могућег избора Србије као инвестиционе
дестинације Фолксвагена брзопотезно представе као да је одлука већ донета. Док су челници немачке компаније упорно понављали како је Србија једна од неколико држава источне Европе које су у игри за нову Фолксвагенову фабрику, медији у Србији ишли су дотле да то проглашавају економским чудом, привредним земљотресом, најбољом економском вести у последњих неколико деценија. Вечерње новости објавиле су недавно како ће „немачки гигант из наше земље лансирати аутомобиле марке шкода и сеат најкасније до 2023“, а увелико се лицитира и градовима у којима би могла да никне нова фабрика.
Насупрот овоме, менаџмент Фолксвагена тврди да одлуку још није донео, а каква би она могла бити, у данима пре него што су поједини лидери опозиције одлучили да упадну у зграду РТС-а, наговестио је нико други до Драган Ј. Вучићевић, главни уредник дневног листа Информер и један од најгласнијих бранитеља лика и дела председника Србије. Баш он, гостујући прошлог петка у јутарњем програму телевизије Пинк, изјавио је како „готово да не постоје шансе да та инвестиција буде на крају у Србији“. Казао је да су шансе минималне, тек пет до десет одсто. Али не зато што се Фолксваген уплашио моторне тесте-
ре, јер је Вучићевић ово причао пре инцидената током викенда, већ због чињенице да Србија није чланица Европске уније, те Бугарска и Румунија, које поред Турске и још једне земље чије име се за сада не помиње фигурирају као могућа дестинација, имају предност због јединственог ЕУ тржишта, да би на крају поменуо и Косово као разлог недоласка Фолксвагена, јер тешко је очекивати такву инвестицију „тамо где до краја није дефинисана држава“. Приде, Косово као могући разлог да Фолксваген заобиђе Србију наводио је и сам Вучић, на митинзима које тренутно организује по Србији.
Иако у овом случају Александар Вучић није унапред најавио сигуран долазак Фолксвагена, чињеница је да су српске власти, и ове и оне претходне, таквим потезима склоне. Да су се реализовале све мегаломанске инвестиције које су се овде најављивале и „доводиле“претходних деценија, Србија би данас била земља са мањком радне снаге, двоструким стопама привредног раста и извоза, земља среће и благостања у којој је просечна зарада много већа од Вучићевих недосањаних 500 евра. И не би било потребе да се већ готово деценију и по инвеститори довлаче „подмићивањем“државним парама, не марећи ни ко су они, ни шта раде, ни колико ће помоћи српском економском опоравку, а колико одмоћи чињеницом да ову земљу, заједно са доносиоцима политичких и економских одлука, праве симболом јефтине и обесправљене радне снаге.
У фабрици чипова за авиоиндустрију арапске компаније Мубадала данас би радило на хиљаде добро плаћених радника, да се њихов „готово сигуран“долазак није на крају изјаловио, а од милијарди евра обећаних арапских инвестиција у Србију остало једва неколико стотина милиона. Сетимо се како су те 2013. године тадашњи први потпредседник Владе Вучић и министар економије Млађан Динкић најављивали прву грандиозну инвестицију, од које касније није било ништа, обећавајући запошљавање више од 1.000 високостручних кадрова који ће зарађивати неколико хиљада евра месечно, радећи у компанији која производи софистицирану технологију за гиганте попут Боинга и Ербаса. Прва фаза је требало да буде изградња Центра за истраживање и развој информационих технологија, затим фабрика чипова, а најављивало се и како се ту неће стати у арапско-српском пословном пријатељству, пошто се преговара и о инвестицијама у области телекомуникација, обновљивих извора енергије, грађевинарства и гасних електрана. Додуше, за разлику од уздржаних немачких челника Фолксвагена, менаџмент Мубадале подстицао је најаве домаћих политичара изјавама попут оних да је „Србија њихова друга домовина“и да они нису дошли „да постављају услове већ да изнесу предлоге за парт-
Уколико се у априлу или мају обелодани да Србија ипак није победила у трци за Фолксваген, за такав исход највероватније ће бити окривљени протести и потези опозиције, јер тако је то у Србији
нерство, јер тако то раде прави пријатељи“. Најавили, па се нису појавили.
Власти су неку годину касније, пошто је пропао план да Србија постане земља чипова, ако је он икада и постојао, најављивале запошљавање на хиљаде радника у немачком гиганту Тенису, познатом по узгоју товних свиња. За разлику од арапске Мубадале, са којом је све остало на лепим речима и мегаломанским жељама, са Тенисом је 2015. године потписан и Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње. Овом инвеститору, којег је Александар Вучић најављивао као еквивалента Мерцедесу, с разликом што једни праве аутомобиле, а други узгајају свиње, увелико се припремала плодна војвођанска земља, и упркос негодовању домаћих паора, да би готово четири године касније, они затражили одлагање најављене инвестиције, а најновије спекулације су да ће њихова коначна одлука бити да одустану од улагања у Србији.
И поменути Мерцедес „долазио“је у нашу земљу увек када је политичарима био потребан довољно јак „инвестициони предизборни адут“. Још 2008. године Млађан Динкић говорио је о могућности доласка Мерцедеса у Србију, било тако што ће градити фабрику аутомобила у нашој земљи, било тако што ће се обновити некадашња успешна сарадња овог немачког аутомобилског џина и прибојског ФАП-а из времена Титове Југославије. Причу о стратешкој сарадњи са пропалим прибојским произвођачем обновили су каснијих година и СНСовци, тачније њихов први човек, а они који боље памте сећају се и како је Александар Вучић славодобитно лепио Мерцедесов знак на Икарбусов аутобус, славећи „повратак Мерцедеса у Србију“и најављујући те 2014. да је „српски Мерцедес, то јест Икарбус наш понос и дика“. Иако је у међувремену било изјава, па чак и из Немачке, да је сарадња Икарбуса и Мерцедеса пун погодак, данас генерални директор Икарбуса све наде полаже у кинески Јинлонг, јер је, према његовом сведочењу, компанија којом руководи
већ десет година у реструктурирању, са имовином која је оптерећена хипотекама. Још важније, он каже да сарадња са Мерцедесом формално и даље важи, али она Икарбусу није донела никакав позитиван финансијски ефекат, јер је на тржишту успело да се прода само 20-ак таквих возила.
Како са аутомобилима, овим који иду друмом, није добро прошло, а чини се да ни шансе са Фолксвагеном не расту, председник Србије завапио је пре извесног времена за онима који иду небом. Одустајући, рекло би се, од превазиђене производње свиња, аутомобила и њихових делова, председник Србије завапио је недавно за фабрикама робота, чипова и летећих аутомобила. Ово последње, нарочито након његовог разговора са колегама из Кине, после којих је обнародовао да је договорена сарадња у извозу баналних производа попут свињских папака и ногица, али и евентуална кинеска инвестиција у Србији у погон за производњу летећих аутомобила.
Овај вапај могао би се појачати уколико се у априлу или мају обелодани да Србија ипак није победила у трци за инвестицију Фолксвагена, за шта ће највероватније бити окривљени протести и потези опозиције, јер тако је то у Србији. Тако је било и када је својевремено, 2012. године, тадашња власт предвођена Борисом Тадићем и Демократском странком, уочи избора, месецима најављивала долазак италијанског Данијелија, који је у Шапцу требало да инвестира пола милијарде евра у погон за производњу опреме за индустрију гвожђа и челика, а након што је инвеститор одустао, за кривца је проглашена победа Томислава Николића на председничким изборима те године. Док су одлуку Данијелија, са којим је исто био потписан Меморандум о разумевању, у СНС-у приписивали неспособности и обманама демократа, тадашња потпредседница ДС-а, а данас директорка Службеног гласника, Јелена Триван изјављивала је да је „председник Србије Томислав Николић за седам дана владавине успео да направи држави проблем са регионом, са ЕУ и читавим светом“, те да не треба да чуди што инвеститори нису спремни да улажу у Србију.
Јер ако су већ инвестиције пропадале, оправдања је увек бивало напретек.