ХРАБРА ЖЕНА У МУШКОМ СВЕТУ

In memoriam ЗАГА ГОЛУБОВИЋ

Загорка Голубовић живела је у драматичном и непредвидљивом времену које је нудило биографију онима који су имали смелости да је направе. Верна својим филозофским уверењима, остаће независни критички интелектуалац, који користи „јавну употребу ума“, без обзира на промене носилаца власти

Тринаестог марта ове (2019) године Србија је постала сиромашнија за једно веома значајно, женско име: умрла је Зага Голубовић. Жена која је српску филозофију, социологију и социјалну антропологију обогатила бројним књигама, расправама и емпиријским истраживањима. Ово жена напомињем јер ако би се могла наћи најближа одредница која карактерише Загу Голубовић њеном биографијом, она би гласила: храбра жена у мушком традиционалном свету. О томе сведоче и њен приватни и њен јавни, друштвени и научни живот.

Своју професионалну каријеру започела је раних педесетих година, као професор филозофије у Земунској гимназији и наставила убрзо као асистент на Филозофском факултету у Београду. У то време оснивана је на Факултету Катедра за социологију, унутар Одељења за филозофију, међу првим асистентима била је и Зага. У „идејном царству“догматског марксизма, које се протезало на скоро све социјалистичке земље, социологија је била жигосана као „буржоаска наука“и имала је и у Југославији државно етаблиране идејне противнике. У тој идејној борби за модернизацију и интернационализацију наставе друштвених наука на Универзитету, поред догматског марксизма јављао се традиционализам, усмерен претежно на проучавање националне културе, етнологије и уметности. Зага се изборила да се на социолошким студијама уведе и предмет социјалне и културне антропологије. То је значило излазак преко националних граница у испитивањима друштвености и културе, народних обичаја и „националне културне баштине“. Модерна антропологија омогућавала је сусрет

филозофије, социологије, етнологије и психологије, а интердисциплинарност и интеркултуралност, као нови термини, ушли су у методолошке заједничке принципе.

Након једногодишњег научноистраживачког боравка у Енглеској, као стипендиста Британског савета, Зага је одлучила да јој антропологија буде главна научна преокупација. Теорије личности, одређење човека постали су основни Загини научни интереси. Мада је српска наука имала, још од Вука Караџића, преко Цвијића и Чајкановића до потоњих истраживача, завидну етнолошку традицију, антропологија је била занемарена дисциплина. Филозофске реасправе о људској природи, као и касније оживеле дискусије о теорији отуђења, били су Загини подстицаји да истражује човека као личност, што ће показати већ у својој докторској дисертацији одбрањеној на Филозофском факултету. После статутарног увођења антропологије као наставног предмета Зага је издала прву књигу која се могла сматрати уџбеником социјалне антропологије: Антропологија као друштвена наука (1967).

У међувремену, антрополошка питања захватила су планету: шта је човек, са којим вредностима се оријентише у свету, какву будућност заслужује, да ли

је безнадежно себичан и агресиван, да ли је способан за солидарност, радост и љубав? Та питања су стајала пред многим антрополозима у посматрању планетарне студентске побуне 1968. За Загу је то био изазов, без колебања је подржала своје студенте у складу са својим уверењима и остала са њима током трајања побуне свесна могућих последица. А последице су биле притисци, политичке осуде и дискриминације, забрана књиге Човек и његов свет (1973) и одузимање пасоша и спречавање путовања неколико година. На крају, Скупштина Србије ју је, неуставном, специјалном одлуком, „законом“, са још седморо колега са Филозофског факултета, лишила професије, остављајући је шест година без посла. Тек на интервенцију Међународне конфедерација рада, са „протераним“колегама враћена је на посао, али не у универзитетску наставу, већ у Институт за филозофију и друштвену теорију. Нас седморо „прогнаних“колега који смо сачињавали тај нови Центар (Институт) изабрали смо Загу за првог управника.

Показало се често да се неки хендикепи могу претворити у предности. Дугогогодишњи „државни“напади и притисци на „прогоњене професоре“и истовремени жилави, вишегодишњи отпор Филозофског факултета интер-

Припадала је ужем кругу југословенских филозофа и социолога окупљених око часописа Праксис и Филозофија, као и око Корчуланске филозофске школе, која је окупљала најеминентније прогресивне, независне интелектуалце Европе и Америке, сарађујући бројним прилозима и учествујући у дебатама

национализовали су „случај професора Филозофског факултета“и изазвали широку солидарност међународне интелектуалне заједнице, која им је отварала врата многих престижних универзитета. Зага Голубовић била је гостујући професор у Шведској, Енглеској, Америци и држала предавања на универзитетима у Француској, Пољској, Чешкој, Бугарској и учествовала на бројним научним међународним конференцијама. Овим гостовањима Зага је проширивала и учвршћивала контакте са бројним значајним научницима, утицајним у друштвеним наукама.

Зага је припадала ужем кругу југословенских филозофа и социолога окупљених око часописа Праксис и Филозофија, као и око Корчуланске филозофске школе, која је окупљала најеминентније прогресивне, независне интелектуалце Европе и Америке, сарађујући бројним прилозима и учествујући у дебатама. Ако се тражи филозофско и идејно упориште Загиног стваралаштва највидљивије ћемо га наћи у праксисовској критичкој теорији. Аутори који су образовали њен поглед на свет, поред Маркса, били су представници Франкфуртске школе критичке теорије, пре свега: Ерих Фром, Теодор Адорно, Херберт Маркузе, Јирген Хабермас; антрополози: Бронислав Малиновски, Рут Бенедикт, Маргарет Мид, Клод Леви Строс; социолози Рајт Милс, Зигмунд Бауман, А. Гулднер, Барингтон Мур. У Институту за филозофију и друштвену теорију Зага Голубовић своја истраживања усмерава ка анализи стварности у којој живи и резултат су биле књиге Стаљинизам и социјализам (1982) и Криза идентитета савременог југословенског друштва (1987).

После 15 година, након увођења вишепартијског система у Југославији Зага Голубовић се вратила као редовни професор антропологије на Филозофски факултет, као са „годишњег одмора“, континуирани конвертитски титовски режим се правио „невин“, заборављајући последњих 15 година своје владавине, која је обиловала притисцима, забранама књига и научних скупова. Књигама Антрополошки портрети (1991) и Антропологија у персоналистичком кључу, Зага као да се „одужује“студентима антропологије због дугог „одсуства“, али су јој разбуктани рат и распад државе својом драматиком и дехуманизацијом тренутно одвукли пажњу и ангажман. Требало је и као антрополог одговорити на питање шта је човек, и као филозоф и хуманиста рећи да мора бити човек! У тим ратним годинама, Зага је антиратни активист и социолошки истраживач. Верна својим филозофским уверењима Зага Голубовић ће остати независни критички интелектуалац, који користи „јавну употребу ума“, без обзира на промене носилаца власти. Ангажује се у друштвеним организацијама и институцијама за борбу против корупције и сваке дискриминације.

Смогла је снаге да на крају објави две сјајне књиге: Поуке и дилеме минулог века (2006) и аутобиографску Моји хоризонти (2012). Загорка (Зага) Голубовић оставила је нашој култури 15 књига и неколико десетина расправа расутих по иностраним часописима и зборницима на еглеском, француском и српском језику. То нису мале заслуге и надам се да ће будуће генерације то оценити можда праведније. Загорка Голубовић живела је у драматичном и непредвидљивом времену које је нудило биографију онима који су имали смелости да је направе. Светски рат је, пре свог завршетка укључио и Загу, тако што је у 14. години учлањена у СКОЈ, организацију комунистичке и антифашистичке омладине. То је, уз жртве у породици (најстарија сестра стрељана као комуниста и антифашиста у фашистичком логору на Бањици), определило Загу на страну отпора и слободе и учинило је имуном на свако конвертитство, толико масовно као животни стил.