ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ
In memoriam
(1934-2019)
Када се појавила у свету књижевности, Гроздана Олујић је имала непуне 22 године и њен роман о младима и за младе Излет у небо, представљао је прави литерарни бум. Преведен је на све значајне светске језике, преточен у позоришну представу, а по његовим мотивима снимљен је и филм Чудна девојка у коме се појавила чудесна словеначка глумица Шпела Розин. Тако је почела богата и веома успешна каријера ове књижевнице која ће потом написати романе Гласам за љубав, Не буди заспале псе и Дивље семе, бројне кратке приче и бајке, да би 2009. за роман Гласови у ветру добила НИН-ову награду у конкуренцији 133 романа. Написала је и шести роман Преживети до сутра, објављен 2017.
После освајања НИН-ове награде, највећег књижевног националног признања у Србији, роман Гласови у ветру доживео је огроман публицитет у свету и одмах је преведен на неколико светских језика. На руски га је превела Лариса Савељева. У једној руској рецензији, написано је да српска књижевност овим романом добила својих Сто година самоће чији јунаци не престају да круже око потомака несталих у времену и простору. Француски преводилац Ален Капон је роман препоручио читаоцима и овим речима: „Комплексни по својој теми, Гласови у ветру су комплексни и у стилу. И прича и време се повинују варијацијама, индивидуално време се претвара у историјско и митско. У том времену, ратови долазе и одлазе а крај им се не види...“
Поред романа, написала је и неколико збирки бајки иновирајући тај прастари род. Бајке Гроздане Олујић имале су светску премијеру на позоришним даскама у позоришту Ег у Албанију, држава Њујорк. Приче из њене збирке Афричка љубичица укључене су у неколико светских антологија. Превела је драме Арнолда Вескера, Јукија Мишиме, Сила Белоуа, као и романе савремене индијске књижевнице Амрите Притам и роман Коров, добитиника Пулицерове награде Вилијама Кенедија. Ауторка је бројних есеја, о Францу Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту, Вирџинији Вулф...
Последњи пут сам је видела пре неколико година, разговарале смо у њеној малој девојачкој соби где је спавала и радила. Причала ми је да је увек имала око себе лекаре, мужа др Радета Лешића и сина др Александра Лешића, с љубављу говорила о унуци Ани, гимназијалки, а на питање није ли она родоначленик женског писма у нас, одсечно је одговорила: „То што се назива женским писмом не постоји. Књига је добра или није добра, и није ни женска ни мушка.“
Тако једноставно ми је објаснила тог дана како је требало родити се у Ердевику, завршити гимназију у Бечеју и доћи у Београд да би завршила студије енглеског језика и књижевности. Требало је овде опстати, а она се још мало и шепурила по белом свету. Једна је од троје носилаца данског витешког оредан Данеброг, за заслуге на пољу књижевности, који се после смрти враћа да би га нови витез књижевности носио све до своје смрти. Почасни је члан универзитета у Ајови (САД) , власница бројних признања и награда. На одласку, поклонила ми је огрлицу од зеленог камена чије је порекло и значај поентирала чињеницом да то иде уз моје очи и мој хороскопски знак. И да није ништа скупоцено, јер не би било лепо да ме тиме обавезује.
Гроздана Олујић је била последњи класик српске књижевности, жена чије су очи и душа били толико млађи од њених година.