Тродневно брисање векова

Док косовске и српске власти једне другима блокирају учешће у међународним институцијама, уводе таксе и усвајају платформе којима се ионако не нарочито сврховит дијалог отежава или онемогућује, успут убирајући политичке поене међу гласачким телом, обиље траума из прошлости које се преливају у данашњицу и даље није санирано. Последња у дугом, мучном низу било је етнички мотивисано насиље над неалбанским становништвом на Косову које се одиграло 17, 18. и 19. марта 2014. и које је било најгоре од 1999. године.

Тада је, према званичним подацима ОЕБС, убијено 19 лица, од којих је осам било српске националности. Више од 900 је повређено, а више од 4.000 протерано с Косова. Срушено је и запаљено 35 цркава и манастира, уништено је око 10.000 фресака, икона и других црквених реликвија, нестало је око 800 српских и 130 ромских и ашкалијских кућа и десет јавних објеката – школа, пошта и домова здравља. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свега пет одсто расељених се вратило у своје домове, а као парадигма безнађа може да послужи село Свињаре на око три километра од Митровице где је некада било 580 Срба, а данас тамо живи само један старији брачни пар.

Непосредан повод за насиље било је дављење тројице албанских дечака у Ибру. Албански медији су били пренели да су дечаци бежали од Срба, бесних због убиства осамнаестогодишњег Јовице Илића у селу Чаглавица. УН није установио да су за трагедију одговорни Срби.

Међународни актери и тадашњи албански и српски властодршци су једногласно осудили насиље. Закључно с 2010. годином, због погрома су осуђена 143 Албанца, од којих 67 на затворске казне дуже од годину дана.