Живописни обрти
Слоганом Аплауз обележен је овогодишњи фестивал Гитар арт. Права формулација, с обзиром на прикладно осмишљене и презентоване програме, али и стечену позицију и активности ове институције која је одавно надрасла искључиво концертну делатност. Јер, поред концерата, фестивал подразумева интернационално гитарско такмичење (за 2019, победник је Игор Клоков), мастер класе, предавања, промоције, изложбе...
Класичну гитару на 20. издању фестивала репрезентовала су значајна имена овог инструмента: због бројности учесника, организатори су планирали заједничке концерте. Предност „мозаичног“концепта јесте сусрет са више извођача. Истовремено, просечан слушалац (коме гитара није професија) није у прилици да добије потпун увид у интерпретативну поетику уметника (обим појединачног изласка на сцену био је, у просеку, 15-20 минута). Анабел Монтесинос и Марко Тамајо, партнери у уметности (и у приватном животу), овде нису наступили као дуо, већ демонстрирајући индивидуалне квалитете: она бујност исказа, он спретност. Мини-реситали Горана Кривокапића и Артјома Дервоеда претпостављају сучељавање удаљених стилских линија - удружених у занимљиво балансиране целине; узорно је музицирање дуа Бандини-Кјакјерата (гитара и бандонеон); педантне и музикалне интерпретације Тала Хурвица. Микеланђело Ниархос и Ђовани Сенека концентрисани су превасходно на сопствене опусе: Ниархосови гитарски комади су виртуозни, али у потпуности еклектични; Сенекине партитуре намењене су традиционалном инструменту југа Италије, гитари „battente“(сродна барокној гитари) – реч је о заводљивим звучним бриколажима. Рафаела Смитс и Томас Милер Перинг поседују посве класичан гитарски израз; Kостас Коциолис бира Брауерове комаде погодне за презентовање изражајности свирача – а грчки уметник то доиста јесте. Чланови (гитарског) квартета Братислава остварују одличну комуникацију са слушаоцима (и у том циљу бирају атрактивна дела). Удружиће се са Коциолисом у тумачењу музике Битлса: петочлани састав свирао је аранжмане који су извесно могли да буду сведени и на два инструмента, опет, био је то леп призор... Финале фестивала протекло је у знаку Родригове концертне музике, празничног расположења, одличног оркестра (Темишварска филхармонија Банатул, диригент Тиберију Опреа) и шесторо солиста (Војин Коцић, Ема Капор, Немања Остојић, Мароје Брчић, Зоран Крајишник, Александeр Свете). Треба подвући да је Комбанк дворана одличан избор организатора, а због величине сале коришћено је озвучење, углавном адекватно спровођено.
Популарни, односно, комерцијалнији музички жанрови интегралан су сегмент програма практично од почетака Гитар арта – чини се да су овога пута добили нешто више простора и значаја од класичне гитаре. Издвајамо неке од миљеника публике. Трио Розенберг, уобичајено, шаље вибрације оптимизма, нарочито у сoпственим композицијама и нумерама Ђанга Рајнхарда. Најмлађи члан трија, Мозес Розенберг учествовао је у још једном ансамблу: Kings of Strings The Youngsters je нови фестивалски састав. Уз Розенберга, ту су Јоргос Јоргопулос и Бојан Ивановски – млади уметници успешно синтетишу разнородна искуства која појединачно уносе у заједнички пројекат. Сусрети Влатка Стефановског и Мирослава Тадића догађају се, по признању Стефановског, једном до двапут годишње што, међутим, није чујно када здружени музицирају. Полазишта за своје креације, знамо, налазе у фолклору, исходишта су им у раскошним стилским фузијама, најчешће дефинисаним језиком рокенрола, уз фине упливе џеза, блуза и класичних образаца. Живописне, инвентивно вођене структуре (овом приликом и неколико премијерних извођења), обилују драматуршким обртима - на делу је екстензија акустичких и експресивних својстава гитаре.
Популарни комерцијални музички жанрови интегралан су сегмент програма практично од почетака Гитар арта – чини се да су овога пута добили нешто више простора и значаја од класичне гитаре