Где је наше право да знамо све
СЛОБОДАН АРЕЖИНА
Набрајање тема и садржаја који су потребни на јавном медијском сервису било би бесмислено јер они толико бучно тутње кроз стварност да их и у РТС виде и знају. Ћутање о томе погубно је и за друштво и за РТС
Набрајање тема и садржаја који су потребни на јавном медијском сервису било би бесмислено јер они толико бучно тутње кроз стварност да их и у РТС виде и знају. Креирање таквог садржаја, нормално, носи ризик конфликта са властима. Али, кад је најважнији циљ да се тај сукоб избегне, онда су последице погубне. И за друштво и за грађане и за РТС
Још се није разданило, јануарског јутра 1985, када се репортер вести Београдске хронике јавио са улаза у драгстор на Бановом брду. У мраку, под оскудним светлом „фризолајта“, средовечна Београђанка у једној руци држала је кесицу кафе а у другој три кесе тестенине. Видно узбуђена објаснила је да је у реду стајала сатима, али да кафу нису хтели да јој продају ако не купи и макароне. Репортер Драган Радовановић је у одјави рекао да је након покушаја да од пословође добије објашњење, екипа РТС, уз псовке, избачена из драгстора. Тих дана се много говорило и писало о све распрострањенијој „везаној трговини“којом су се трговци уз продају дефицитарне кафе, уља и детерџента ослобађали залиха непродате робе. Јављање са Бановог брда био је први прави доказ да она заиста постоји. Истог јутра већ, за 9 сати, заказана је ванредна седница Савезне владе са које је тржишној инспекцији наложена појачана контрола и строго кажњавање условљавања продаје. На истој седници донета је и уредба којом се, уз навођење износа њима намењених високих новчаних казни, највећа одговорност за спречавање
„везане трговине“преноси на директоре трговинских ланаца.
У Београдску хронику стигло је мноштво телефонских позива са похвалама гледалаца и колега, али у редакцији није било еуфорије. Наиме, већ у другом пасусу истог оног саопштења са седнице Савезне владе стајала је осуда „јавних гласила која сензационалистички извештавају о тренутним проблемима у снабдевању грађана“. Ипак, када су сутрашње новине уз похвале цитирале извештај Београдске хронике, било је јасно да смена и казни неће бити. Од похвала и чињенице да су три телевизијска минута натерала владу да заседа много је важнија била порука упућена грађанима. Уз охрабрење да ником не дозволе ускраћивање права да за свој новац купе оно што желе, са екрана РТС јасно им је речено да је закон на њиховој страни. Наредних дана у тржишној инспекцији је забележено знатно увећање пријава покушаја условљавања продаје, па је проблем „везане трговине“, бар на неколико година, решен.
Управо у интеракцији са грађанима је суштина и први услов постојања јавног медијског сервиса. Није лако бити на страни јавности, пратити њена интересовања, непристрасно информисати, помагати јој, едуковати, забавити... Управо зато јавни медијски сервис и располаже са толиким кадровским, техничким и финансијским ресурсима. Међутим ни највећи труд, ни најскупљи пројекти нису довољни ако се омане у пресудном, а то је, свакако, емитовање реалне слике стварности у којој живимо. Слику стварности, наравно, није лако пренети на екран. Зато је важна искрена и стално показивана спремност да она на екрану буде што јаснија и тачнија. Такву намеру грађани лако препознају и поштују. Након недавног упада присталица СзС и грађана у зграду у Таковској, руководство РТС требало би да се озбиљно замисли над бројем личности од ауторитета, ако их је уопште било, које су их јавно подржале. Још важнији разлог за забринутост требало би да им буде то што су се у сутрашњим разговорима међу грађанима пре чула негодовања због сломљених улазних врата него због суочавања њихових запослених са незадовољним демонстрантима. Медији ауторитет и утицај у јавности мукотрпно и дуго стичу а брзо и неповратно губе. Талентовани уредник РТС неколико година стварани новинарски углед недавно је пред камерама прокоцкао за само два и по минута гледања у папир и гутања кнедли заједно са питањима која су се наметала, која је знао и која је због гледалаца, због слике стварности, био дужан да постави саговорнику. Пре две седмице и уредница и водитељка Јутарњег дневника била је пред истим изазовом. Изгледа да је у формулисању још једног „волеј питања“направила ненамерну грешку која је председника државе навела да је изгрди у програму уживо, уз поруку „немојте да се правите наивни“. То је уредницу и водитељку Дневника РТС одвело до ивице суза а екран је још дуго после одјавне шпице исијавао трансфер стида. За
анализу стања знаковито је да нико у јавности, у новинарска удружењима па ни у РТС, тим поводом није реаговао. Ако је за оне који воде РТС прихватљив одговор да то није први пут и да је то нормално, онда је свака дискусија о програмским садржајима, концепту, обавезама јавног медијског сервиса бесмислена.
И набрајање тема и садржаја који су сада и овде потребни на јавном медијском сервису било би бесмислено јер они толико бучно тутње кроз стварност да их извесно и у РТС виде и знају. На програму их нема из истог разлога због којег на РТС и не покушавају да испуне улогу јавне трибине на којој би се кроз различита, супротстављена мишљења трагало за решењима проблема и мука са којима су друштво и грађани суочени. Сваки покушај креирања таквог садржаја, нормално, носи ризик конфликта са властима. Када је најважнији циљ да се тај сукоб избегне, онда су последице погубне и далекосежне. И за друштво и за грађане и за РТС. Јер не само да је пресудно важан, можда и најважнији, комуникацијски канал затворен, већ је на укупној медијској сцени тиме створена празнина у којој царују једноумље, лаж и простота.
Иако је њихова кривица очигледна и лако доказива, кривити политичаре за овакво стање на јавном медијском сервису и укупној медијској сцени смислено је колико и љутња на вола који једе купус. Одговоран је онај који је задужен да чува купус, а не во. Волови купус не чувају. Највећа одговорност је, дакле, на руководству и запосленима у медијским кућама, новинарима а понајвише на новинарским удружењима. Да ли, заиста, ико верује да ће се икада простор за објективне и професионалне медије у Србији креирати вољом политичара? Више сам него сигуран да би, да је на власти Драган Ђилас, овај РТС био готово исти. Оно „готово“значи да би јавни медијски сервис био само умотан у више целофана. Тврдњу ћу повући чим ми неко покаже бар један новинарски прилог емитован на Студију Б из времена када је Ђилас био градоначелник у којем је он критикован или у којем је доведен у питање било који потез градских власти. Један. Велика и опасна заблуда је уверење да би се пуком променом власти јавни медијски сервис и медијска сцена у Србији препородили. Тај препород после „5. октобра“трајао је онолико кратко колико је било потребно да схватимо дубину пада који је уследио. Сада смо пали у дубине у којима се медији више и не злоупотребљавају. Они су сада активни учесници политичких обрачуна. Не по истом шаблону како је то учињено са другим телевизијама или у таблоидима, али, нажалост, све видљивије и наш јавни медијски сервис добија (или преузима,свеједно) ту улогу. Зато сам сигуран да ће толико пута поновљене новинарске приче о слободи медија, заштити и правима новинара остати јалове све док грађани не схвате да је њихово право да знају све универзално људско право без чијег испуњења они нису личности већ робови о чијој судбини одлучују други, без њихове сагласности. У то их политичари свакако неће уверавати.
Од заблуде да ће се странке и политичари изборити за медијску зору још је погубнији став: „ту се не може ништа променити“, „увек је тако било“, „ни у свету није боље“. То није дефетизам. То је изговор и алиби за лажно новинарство и лоше медије. Када је реч о јавним медијским сервисима, доказати нетачност тих тврдњи једноставно је и лако. Оштрина критичких анализа рада владе Немачке и канцеларке Меркел на DW, тамошњем јавном медијском сервису, само је један од примера. Подсећање на примере из наше медијске прошлости у којој су, уз немали број других новинара, Драгутин Гостушки или Сташа Маринковић, хируршки прецизно и аргументовано ударали по бахаћењу власти, заглупљивању народа и полтронству, похвала су њиховом знању и храбрости а не оном времену. А то што су се храбри и паметни новинари чак и у једностраначју и времену идолопоклонства изборили за ауторитет у јавности говори о значају преданости професији и указује на дијагнозу овог времена и данашњег новинарства.
Све ужасне последице мирења са инструментализацијом медија, које се најјасније види у програму јавног медијског сервиса, тешко је и наслутити. За разумевање оне најстрашније поделе друштва, на важне и неважне грађане, помогло би ако замислимо како на пријемном одељењу Ургентног центра од повређених и животно угрожених пацијената болничари уз здравствене траже и партијске књижице и како они који су у правим странкама, од врхунских лекара, у модерно опремљеним хируршким салама, експресно добијају медицинску помоћ, а они други су принуђени да у препуним, мемљивим ходницима сачекају, ако дочекају, пријем код стажиста. За све који страхују од расцепа нашег друштва, потпуно исто се дешава у јавном медијском сервису у коме су доступност различитим друштвеним групама и третман догађаја и тема подређени захтевима и интересима једне партије. Апсолутно исто. Разлика је једино у томе што је штета по заједницу и грађане, у овом другом случају, далеко већа.
Сада смо пали у дубине у којима се медији више и не злоупотребљавају. Они су сада активни учесници политичких обрачуна