Разгледнице из аутократије
НИЈЕ УМЕТНИЧКИ ЋУТАТИ
Двојица аутора сличног сензибилитета и ангажованог односа према друштву и политици кроз различите уметничке форме у интеракцији баве се вечном темом насиља и механизмима политичке манипулације
Изложба Разгледнице из аутократије аутора Милије Нешића и Радета Марковића, на Филозофском факултету у Београду, уметничка je потпора разговорима о друштву и политици који се у његовом великом амфитеатру воде сваког четвртка. Двојица аутора сличног сензибилитета и ангажованог односа према друштву и политици, кроз различите уметничке форме у интеракцији баве се вечном темом насиља и механизмима политичке манипулације. Њихови изложени радови се зато могу читати као прецизни маркери ауторитарне политике која и метафорично и стварно убија људе, гуши слободу и елементарно достојанство. Тако је први спрат Филозофског факултета који и сам има дугу традицију отпора недемократским облицима владавине претворен у својеврсну галерију репресије у којој се, пред сваким експонатом, умножавају асоцијације на актуелни тренутак.
Слике, скулптуре, инсталације или објекти постављени на изложби у некој врсти симболичког дијалога и синергије, као чудесно велико огледало
суочавају нас са чврстом арматуром ауторитарне власти и репресивне политике која деценијама не мења своју суштину него само форме. Зато се међу експонатима, као у добро опремљеном фундусу политичке репресије, може пронаћи читав арсенал елемената за манипулацију и поробљавање људи.
Централним зидом доминирају умножени портрети вође. Човек без лица или својстава или човек са више лица и са много својстава, као слика одсуства сваке идеологије и тријумфа неконтролисане власти и моћи. А као његови моћни подупирачи ту су мрдалице Милије Нешића у савременој контекстуализацији - додворице, увлакачи, чанколисци, полтрони и вечите слуге, аплаудери, бића без карактера… Оригинално посвећене 1968. години, а као уметнички реквизит комичне критике друштвених девијација коришћене и у филму Тајванска канаста Горана Марковића (1985), мрдалице су остале трајно актуелне као доминантне тачке ауторитарне власти и поданичког менталитета.
Важно место на изложби је, зато, с правом припало дезинформатору као
главном јунаку медијске и јавне сцене, најближем сараднику сваког манипулатора, чувару сваке власти и погонском гориву за свако насиље. Он је ту да очисти простор за несметано деловање политичких шибицара који профитирају коцкајући се надом, страховима и илузијама. Вешти шибицари постају непримећени крадљивци будућности. За ту вечиту игру варалица и преварених постављене су покретне мете у које се уписују и нишане лудачки циљеви. „Карловац, Карлобаг, Вировитица“, „најскупља српска реч“, „ако не умемо да радимо умемо да се бијемо“… За њих су увек спремне војничке чизме. Играле се делије! И онда од страсти заиграности не примећују да пуцају, а у ствари су упуцани! Да смо у ствари сви упуцани! Јер мете сада постају људи које циља као у пикаду.
И свима је жица око врата. Увек. Жица је и око кофера. Кофери су симболички постављени као физичко и метафизичко стање. Као усуд везаности за матрице ауторитарних режима. Али и стална потреба човека да побегне и замени репресивни амбијент који га притиска неким другим, адекватнијим. А како да побегне са кофером ако се у њему, кад га распакује, поново нађе исти пртљаг који је у њега спаковао. Back to blаck. Повратак у црно. Повратак на исто. Јер, нема лаке промене као што упозорава истакнути француски историчар Фернан Бродел, ради се о процесима дугог трајања у којима доминирају традиционализам, ауторитарни менталитет и подаништво. О њима аутори, кроз три зидне инсталације и три доминантне фазе у развоју српске дневнополитичке филозофије кажу: Прво иде самоувереност - јачи смо од судбине, потом ароганција као став ко вас бре, јебе и онда следи снисходљивост и послушност као завршна крајност сваке претераности уз поруку, вежи коња где ти газда каже.
Разгледнице из аутократије Милије Нешића и Радета Марковића на сасвим недвосмислен начин сведоче о историји насиља и репресије. Али и пристанку на њу. Оне зато кроз наш историјски простор путују без временског ограничења као вечито кружење насиља.