Спржена земља
Присилно ми се последњих дана као флешеви враћају сцене из култног Кјубриковог филма Паклена поморанџа који је снимљен пре готово пола века. Људи-справе на навијање, зомбији који се слепо покоравају вољи надређеног, зупчаници испраног мозга који не размишљајући раде све што им се каже, играчке којима се бесомучно манипулише... И безумно насиље, ултранасиље у свим формама... И не само због директне асоцијације са сценама бруталности и дивљања навијача који су у мрклој ноћи на ауто-путу „Милош Велики“, под фантомкама и са запаљеним бакљама у заседи пресретали аутомобиле који су се случајно тог часа нашли на линији њихове ватре и ломили им шофершајбне, прозоре или кровове, већ много више због осећања да се свеколико насиље овде већ отело контроли и да нема знакова истинске жеље да се оно заустави. Напротив. Релативно брзо хапшење девет хулигана који су као део веће групе насумично бирали жртве на ауто-путу не може да поправи утисак да тај стравични догађај није завредeо конференцију за медије онога који је држи малтене због свог твита. И не само то, него је ова незапамћена бруталност названа „инцидентом на ауто-путу“у коме је било „лакше повређених“и после кога су „изгредници ухапшени“. Вербална шкртост последица је чињенице да су актери овог злочина навијачи Партизана које није паметно љутити, нарочито кад се приближавају избори и кад власт настоји да збије редове и сачува од осипања бирачко тело које је на прошлим изборима освојила.
Зато је тај догађај гурнут на маргину јавне пажње, у вести без много коментара и анализа. И зато је председник државе показао велико разумевање и сензибилност према идеји навијача Звезде да испред стадиона „Рајко Митић“довезу и поставе тенк. Где су га купили и како је ту стигао за њега није била тема. А као прави портпарол Звездиних навијача изашао је пред новинаре опремљен подацима, додуше нетачним, о другим европским спортским клубовима који такође имају тенк испред својих стадиона као симбол. Показивао је потом председник новинарима фотографије које доказују да је оклопно возило у ком су се возили играчи настало од „тамића који је дорађен шперплочама“. Документовао је сваку фазу радова, прецизно, као да је оклопно возило склопљено у његовој радионици. А у ствари, симболички и јесте. И чуди се председник што некоме смета тенк. Па заиста, он је сасвим примерен нарастајућем милитаризму, духу неслободе који се Србијом шири и насиљу којем су неподношљиво изложени сви политички противници и критичари власти. А иронија је: где год да је био наш тенк у новој историји – то смо изгубили!
Наелектрисаност представника власти и опозиције, вербални окршаји, гурања и умало општа туча на тек отвореном Тргу републике опасан је симптом да се ово друштво истински може сурвати у међусобан сукоб. Јер, предуго већ живимо у напетости ванредног стања. Скоро смо се одвикли да живимо у нормалним околностима. Политичке пречице замениле су институције. Вређања, лажи, подметања и оптуживања постала су уобичајени јавни дискурс. Готово да смо и као држава сасвим изгубили компас, потписујемо споразум са Путиновом евроазијском унијом, а преговарамо о приступању ЕУ. Власт говори о спремности на дијалог а политички инат усмерава процесе изван рационалног резона. Свеопшта деструкција ухватила је толики залет да тешко може да се заустави.
Делује крајње неразумно да слика Србије, седам месеци пред изборе, са влашћу која још увек има огромну подршку, мора да изгледа овако. Европски парламентарци покушавају да посредују у дијалогу власти и опозиције како би их приволели да одустану од бојкота. Властима очигледно не одговара бојкот јер с пуним легитимитетом након избора треба да се донесе одлуке о Косову, а све раде да опозиција у ствари бојкотује изборе. На седници Главног одбора и Председништва СНС донета је платформа за изборе и изборни програм. Бојим се да ће то бити програм спржене земље. Он некако природно потиче од карактера ове власти и типа политичара на њеном врху, од тог фантазма свеопште подршке и фиксне идеје о историјској улози и величини. Мала су цена за тако велики циљ жртвовање демократије, институција, имиџа земље или медијских слобода.
Чуди се председник што некоме смета тенк. Па заиста, он је сасвим примерен нарастајућем милитаризму и насиљу који се неподношљиво шире. А иронија је: где год да је био наш тенк у новој историји - то смо изгубили!