Српски план за туђи раст
Ако се Вучић и Мали хвале вишком у државној каси, зашто је Србија од Абу Дабија за потребе буџета, уз камате знатно веће од тржишних, позајмила додатних 176 милиона евра?
Ако се председник Александар Вучић и министар финансија Синиша Мали хвале вишком у државној каси, зашто је Србија од Фонда за развој Абу Дабија за потребе буџета, уз камате знатно веће од тржишних, позајмила додатних 176 милиона и повећала дуг том фонду на 1,77 милијарди евра? Коме је то у интересу? Грађанима Србије сигурно није
Цео свет је поново у страху од нове глобалне економске кризе због америчког трговинског рата, успоравања раста у Кини и најаве пада бруто домаћег производа у Немачкој. Светске берзе су у паду, централне банке упозоравају на опасности од рецесије, само највиши државни званичници Србије најављују ново задуживање од чак 10 милијарди евра за петогодишњи инвестициони план.
У најавама се износи и опасна теза да се јавни дуг у ствари не повећава ако се задужујемо у истој мери колико нам расте БДП, али се намерно занемарују последице новог задуживања у условима глобалне рецесије и пада БДП-а. Када се раст БДП-а заустави или крене да пада, удео јавног дуга иде у обрнутом смеру, наставља да расте и угрожава ликвидност буџета. Додатно, пошто је у питању задуживање за инфраструктурне пројекте, не можемо једноставно зауставити њихову реализацију, па јавни дуг наставља да расте у апсолутном и релативном износу, јер започети пројекти морају да се заврше.
Инвестиције у инфраструктуру, генерално посматрано, могу имати позитиван ефекат на привредни раст, али не на начин како то Србија ради претходних година - нетранспарентним задуживањем код страних влада, уговарањем радова без тендера, ценама које су знатно више од тржишних, роковима који су вишеструко дужи од планираних и малим учешћем домаће грађевинске оперативе.
Оваквим приступом доприносимо искључиво расту кинеске, турске, руске, америчке или привреде УАЕ, земаља које нам дају кредите и чије фирме изводе радове у Србији, док ми само задужујемо будуће генерације. Ова лоша пракса узимања кредита од страних држава довела је и до драстичног повећања удела овог сегмента јавног дуга, који се од 2012. до данас попео са 723 милиона евра (удео тог у
укупном јавном дугу био је 4,8 одсто) на више од четири милијарде евра (16,8 одсто укупног јавног дуга).
Према до сада потписаним и најављеним кредитима од страних држава, овај износ ће се у наредних неколико година повећати за најмање 6,3 милијарде евра. То значи да ће се јавни дуг, само по овом основу, увећати на више од 30 милијарди евра, а да ћемо страним државама дуговати више од 10 милијарди евра или једну трећину укупног јавног дуга.
Не постоји економски разлог за овај начин задуживања, јер Србија на међународном тржишту данас може да се задужује по значајно повољнијим каматним стопама од оних које нуде стране државе. Осим што се на тај начин може доћи до јефтинијег новца, Србија не би морала да ангажује извођаче из држава које нас кредитирају.
Скупштина Србије крајем априла ове године ратификовала је уговор о кредиту од кинеске Ексим банке за изградњу деонице ауто-пута од Прељине до Пожеге, чија је вредност 445 милиона долара са каматом од 3,5 одсто годишње и једнократном менаџмент накнадом од 0,5 одсто, док смо већ у јуну издали еврообвезницу вредну милијарду евра са каматном стопом од 1,65 одсто годишње. Зар није онда било логично да се за реализацију овог пројекта задужимо на међународном тржишту па би само на трошковима камате за ову деоницу уштедели најмање 75 милиона евра, а имали бисмо и позитивне ефекте на раст БДП-а, јер би ауто-пут могли да граде домаћи извођачи? Можда је проблем што бисмо онда морали да примењујемо Закон о јавним набавкама, који се заобилази када се изградња финансира из кредита страних држава.
Нерационално се код страних влада Србија не задужује само за изградњу инфраструктуре, јер смо се у првој половини ове године задужили за додатних 176 милиона евра код Фонда за развој Абу Дабија за потребе подршке буџету!? И то у условима када се врх државе - пре свих председник Александар Вучић и министар финансија Синиша Мали - хвали да већ три године Србија има суфицит у буџету. Па, коме је у интересу да се повећава задужење код Фонда за развој Абу Дабија, које сад укупно износи чак 1,77 милијарди евра, када је камата коју плаћамо значајно виша од оне по којој бисмо кредит могли позајмити на међународном финансијском тржишту? Србији и пореским обвезницима, који на крају увек плаћају цех, сигурно није.
Додатни проблем представља најава да ће се готово две милијарде евра уложити у изградњу и рехабилитацију пруге од Суботице до Прешева, која је битна Кини због успостављања квалитетне везе између луке Пиреј у Грчкој (у власништву кинеске компаније Cosco) и тржишта Европске уније. Грађани и привреда Србије свакако имају важније приоритете од рехабилитације ове пруге и зато није јасно зашто се задужујемо за две милијарде евра по условима лошијим
од тржишних да би кинеске грађевинске фирме градиле деоницу која је само њима битна. Уколико су неки пројекти битни земљама партнерима, било би боље и једноставније да им дамо концесију за тај пројекат или да им дозволимо да инфраструктуру изграде о свом трошку и да је потом експлоатишу наредних 30 година.
Тренутно се, на пример, много већи пројекат, вредан 15 милијарди евра, планира између Естоније и Финске. Ради се о подводном железничком тунелу дугом 100 километара, који би требало да споји Талин и Хелсинки. Тунел је, такође, значајан за Кину, јер представља део кинеске иницијативе Појас и пут и зато га граде три кинеске фирме, али се и финансира у потпуности преко кинеског државног фонда Тачстоун капитал партнерс. Да ли ће грађани и привреда Естоније и Финске користити овај тунел? Наравно да хоће, али неће задуживати будуће генерације за његову изградњу. На идентичан начин је могла да се рехабилитује пруга од Суботице до Прешева, а ми бисмо скоро две милијарде евра могли да преусмеримо за финансирање наших приоритета, као што су, на пример, подстицаји за домаће инвестиције које нам акутно недостају.
У условима када опасност од нове глобалне рецесије није занемарљива, неопходно је да се Србија фокусира на интересе домаће привреде и да ограничене ресурсе усмери у пројекте и привредне гране које ће обезбедити највећи импулс нашем привредном расту, а то свакако нису милијарде евра кредита страних држава за пројекте, за чију се реализацију ангажују стране компаније.
Коначно, намеће се и питање за кога градимо толике ауто-путеве и пруге када Србију годишње напусти
Инвестиције у инфраструктуру могу имати позитиван ефекат на привредни раст, али не ако се то ради као у Србији - нетранспарентним задуживањем код страних влада, уговарањем радова без тендера, ценама које су знатно више од тржишних, роковима који су вишеструко дужи од планираних и малим учешћем домаће грађевинске оперативе
више од 50.000 младих људи? Због тога приоритет мора да буде побољшање услова за пословање и живот у Србији, да домаћим инвестицијама и запошљавањем обезбедимо високе стопе раста, а тек онда има смисла да се гради инфраструктура која ће подржати привредни раст.
Ако овако наставимо, силну инфраструктуру која се најављује неће имати ко да користи, а без грађана замреће и привреда. Остаће само празни путеви и нагомилани дугови страним државама.