НЕЧИСТА ПОСЛА

У чему је разлика између послова које је држава склапала са Русима око НИС-а, Арапима око Београда на води, Кинезима око путева и овога који је склопљен са америчко-турским конзорцијумом Бехтел-Енка, ако је исход исти

Амерички амбасадор Кајл Скот кандидовао се недавно за титулу прилично необавештеног човека. За разлику од јавности која барем последњих годину дана зна ко ће градити ауто-пут између Прељине и Појата, Скот је на свом твитер-налогу крајем прошле недеље написао како је „управо сазнао да ће највећа америчка грађевинска компанија Бехтел бити стратешки партнер Србије у изградњи Моравског коридора“. Није се прославио ни реченицом која је уследила након тога. „Њихов квалитет је паметан избор за изградњу европских трговинских и путних мрежа Србије“, јер нешто више од 100 километара пута који повезује Западну Србију са Шумадијом тешко да могу бити европски.

Чињеница је да је Скот ово твитнуо у дану када је Влада Србије усвојила одлуку о избору стратешког партнера државе у изградњи Моравског коридора, како се овај пут незванично назива годинама, али исто тако је чињеница и да је овој одлуци претходило, неколико дана раније, отварање једине приспеле понуде на тендеру, а то је управо она конзорцијума Бехтел-Енка. А претходио је исто тако и читав низ, са становишта права и закона, упитних одлука донетих пре расписаног јавног позива за избор стратешког партнера Србије на овом пројекту.

Ако ничег другог, амбасадор САД требало би да се сећа да је октобра прошле године присуствовао потписивању Меморандума о разумевању и сарадњи између Србије, коју је том приликом представљала ресорна министарка Зорана Михајловић, и представника америчког Бехтела, и приликом којег је поменута министарка изјавила како је Србија „добила Бехтел, једну од најбољих компанија у свету...“.

Нешто мање од годину дана касније, ова изјава Михајловићеве испоставила се тачном, али је нејасно зашто је држава у међувремену предузимала кораке који су служили да јавност покушају уверити како се градитељ пута бира транспарентно и на јавној утакмици у којој сви имају право да узму учешће.

Немања Ненадић, из Транспарентности Србија, организације која је низом саопштења упозоравала да се иза поступка избора стратешког партнера крију заправо правно сумњиви поступци, али и Драгослав Шумарац, министар грађевине у влади Зорана Ђинђића, рећи ће за НИН идентичну

ствар - услови тендера за избор извођача радова на овом ауто-путу били су дискриминаторски и створили ситуацију у којој је стигла само једна понуда и то баш оне компаније која је увелико већ у јавности представљана као градитељ. „Влада Србије врло је транспарентно довела процес одабира партнера до исхода у којем је добијена само једна понуда за изградњу Моравског коридора“, писало је у последњем саопштењу Транспарентности, поводом одлуке о избору јединог понуђача.

Ненадић истиче чињеницу да је држава јула ове године усвојила лекс специјалис, то јест посебан закон за изградњу Моравског коридора правдајући се потребом за убрзаном експропријацијом земљишта, што је, за њега, недопустиво са становишта јавног интереса. „Никада није неопходно усвајати посебне законе. Ако је циљ била експропријација, онда су се могле променити односно унапредити одредбе у општем закону који то регулише. Овако, посебан закон је нарушио систем јавних набавки и закон о јавно-приватном партнерству и концесијама, јер је прописао да се ови закони неће примењивати, већ ће стратешки партнер бити изабран на основу Уредбе Владе“, каже Ненадић.

Уредба, донета месец дана након усвајања поменутог лекс специјалиса, прописала је онда такве услове и критеријуме који су, очигледно, успешно елиминисали све друге, евентуалне, понуђаче осим америчко-турског конзорцијума Бехтел-Енка, који је напослетку и добио посао. „Услов је да понуђач мора имати у последње три године обрт од минимум милијарду евра. Такође, критеријум за оцењивање додељује чак 70 одсто могућих поена фирми или конзорцијуму на основу искуства у пројектовању и изградњи ауто-путева, мостова, регулација река у последњих 15 година, али искључиво на територији ’југоисточне Европе’, а знамо да су они градили у Хрватској и Албанији“, објашњава Шумарац разлоге због којих је тендер заправо елиминисао све друге извођаче. „Зар су ови послови у средњој Европи, Русији или Африци мање сложени од овог који ће се радити на Моравском коридору?“, пита Шумарац.

Саговорници НИН-а сложиће се и око чињенице да је пут оваквом начину одабира извођача и градитеља широм Србије одавно утрт, односно од момента када је некадашња коалиција ДС-а и ДСС-а донела одлуку да мимо тендера уговори продају НИС-а руској компанији Гаспром, и то на основу међудржавног споразума Србије и Русије, дерогирајући тако домаће законодавство, а настављен касније пројектима који су договарани са Азербејџаном, да би последњих година то заправо постало искључива пракса, а не изузетак. Оно што, међутим, садашњи случај разликује од претходних, попут НИС-а или Београда на води, јесте чињеница да се овога пута није користио међудржавни споразум две земље као изговор за избегавање транспарентности. Ваљда због чињенице да држава какве су САД себи не би смела да дозволи јавну бруку, односно сврставање у исти кош са Кином, Русијом, Уједињеним Арапским Емиратима или Азербејџаном, дошло се до другог решења - тендера који ће макар и формално задовољити критеријуме отворене тржишне утакмице у којој побеђује најбоља понуда. У овом случају, и једина.

„Ефекат је на крају исти. То што се из неког разлога, а вероватно је у питању лош публицитет, посао није правдао међудржавним споразумом, већ овако спроведеним јавним позивом, произвело је на крају исте последице.

Меморандум о разумевању између државе Србије и америчког Бехтела потписан је готово годину дана пре него што је баш ова фирма победила на тендеру за изградњу Моравског коридора

Скупштина Србије усвојила је јула ове године специјални закон за изградњу Моравског коридора, а месец дана касније Влада је донела Уредбу којом се прописују услови и критеријуми које је, очигледно, могла да задовољи само једна компанија

Једна понуда и избор конзорцијума са којим је још прошле године, пре свих правних процедура, потписан Меморандум о разумевању“, каже Немања Ненадић.

Није згорег поновити, а НИН је о томе већ и писао, како је америчка компанија Бехтел у овом региону градила део аутоцесте од Загреба ка Јадрану, као и пут који спаја Тирану и Приштину, али и како су тим згодама тамошњи медији упозоравали на сумњив одабир извођача, односно на чињеницу да је у питању не економска оправданост, већ она политичка. У оба случаја, спорна је била висока цена коју су платиле ове државе Балкана, па је министар обнове Хрватске, у време изградње овог пута, Јуре Радић, касније и признао како је цена коју су Хрвати платити Бехтелу била за 30 одсто већа од оне која би се могла добити јавним надметањем, али цена тада није била важна колико тешњи односи Хрватске и САД.

Није ово ништа несвојствено „највећој америчкој грађевинској компанији“, коју и светски и домаћи медији одавно оптужују за неконкурентне цене, односно избегавање јавних тендера и процедура, а нису је заобишле ни оптужбе за подмићивање, односно добијање послова политичким дилом. Зна се и да је блиска републиканској администрацији, односно да је руководила важним државним пројектима, попут обнове Њу Орлеанса након урагана или ревитализацијом Ирака након америчке инвазије с почетка овог миленијума.

Начин на који је ова компанија, удружена са турском Енком, добила посао у Србији, с правом упућује на сумњу да ни овога пута нису чиста посла, па чаршијске, али и медијске спекулације полазе од тога да је заправо први човек Србије Александар Вучић, водећи се политиком једног од својих претходника Бориса Тадића о четири стуба спољне политике, желео да диверсификује градитеље, а сежу дотле да се иза свега ипак крије неки дил о Косову.

Оно што је, међутим, било јасно и приликом потписивања самог Меморандума о разумевању јесте да ће цена нешто више од 100 километара овог пута бити око 800 милиона евра, односно око 300 милиона више од оне која се помињала када је држава ономад склапала необавезујуће договоре са Кинезима о изградњи истог овог пута. Потпуна финансијска конструкција још увек је непознаница, а требало би да је открије уговор који ће држава потписати са победничким конзорцијумом. Ипак, из текста јавног позива да се наслутити да би извођач могао кредитирати половину, односно 400 милиона, док би још толико обезбедила сама држава Србија. „У јавном позиву пише да подносилац пријаве мора да обезбеди писмо о намерама од међународних финансијских банака или из других извора финансирања у износу од најмање 400 милиона евра. Дакле, јасно је да ће толико кредитирати извођач, али се не зна под којим условима и са којом каматном стопом. Другу половину ће обезбедити држава, али исто тако се не зна да ли из буџета или из кредита. Како год буде на крају, целокупан износ платиће грађани Србије и само на основу те чињенице, да се ради о новцу свих нас, није се смео избегавати Закон о јавним набавкама и поступци које он прописује“, сматра Шумарац.

Говорећи о цени, Горан Родић, из Инжењерске коморе Србије, каже за НИН да она није висока ако подразумева и сређивање слива Мораве, али јесте уколико се ради само о изградњи пута. Родић, међутим, наглашава да држава није смела и овај пут заобићи домаће грађевинске компаније које су још од 2000. године уништаване управо немаром свих претходних власти за њу. „Ми не кажемо да је држава требало да, мимо процедура, додељује посао домаћој оперативи, него да услови буду такви да домаће фирме могу равноправно учествовати на тим тендерима. Једини начин да подигнемо индустрију јесу велики послови за домаће фирме, јер је то предуслов да стекну референце за будуће послове. Ранијих година је домаћа оператива избацивана на основу међудржавних уговора и кредита финансијских институција, сада видимо да је посреди тендер који је направљен за унапред познатог извођача“, каже Родић додајући да Моравски коридор не спада у приоритет када је у питању путна инфраструктура Србије, јер иако је важан правац за спајање коридора 10 и 11 није приоритетнији од сређивања стања у водопривреди коју истиче као најважнији пројекат у овом новом инвестиционом циклусу који најављује српски председник.

Шумарац додаје да је највећи приоритет за Србију завршетак радова на обилазници око Београда, али и рехабилитација 12.000 километара магистралних путева који су у веома лошем стању, док Родић упозорава да те путеве неће имати ко да одржава и рехабилитује, јер домаћа грађевинска индустрија посрће годинама управо због, како каже, маћехинског односа државе према њој и фаворизовања иностраних компанија.

„Нико нормалан није против изградње добрих и сигурних путева, али главни проблеми овако масовне изградње јесу корупција, нестручности и изостанак ангажовања домаће оперативе. Стране фирме добијају послове, узму највећи део профита, као друга рука се појаве фирме блиске власти, без стручњака и искуства, а тек на крају они који заправо изводе радове, а то су фирме попут Планума, Путева Ужице или Енергопројекта, светски познате и признате, које овде раде са губицима и о профиту могу само да сањају“, сматра Драгослав Шумарац.

На послетку, није ни чудо што у јавности провејава предлог да се овај пут, када буде саграђен, а рок је две и по године, назове „Цар Лазар“, иако Лазар Хребељановић то никада није био. Споран тендер, па спорна и титула.

Кријући се, ваљда, иза америчког заклињања у демократију и конкуренцију, победник није изабран директним договором, као у ранијим случајевима са Кинезима, Русима или Арапима, већ у утакмици без противника

Цена изградње Моравског коридора повећана је у последњих неколико година са 500 на 800 милиона евра, али још нема одговора због чега, а не зна се ни како ће се тачно ни под којим условима финансирати изградња овог путног правца