ЕВРОПА НА РУБУ РЕЦЕСИЈЕ, А СРБИЈА СЕ ЧЕШЉА
Ако букне цела еврозона, проћи ћемо горе од њих: за њихов јединични пад, наш пад може да достигне око 1.4 процентна поена. Може ли Србија ту нешто да уради? Може, може... Има један лек, опробан и делотворан, а зове се - депресијација.
Највеће европске земље су на прагу рецесије. Што значи - лоше нам се пише... Први на удару су извозници, нарочито они који извозе у Италију и Немачку, где је рецесија већ званично регистрована. А ако дође до застоја еврозоне - сви смо на удару. Коликом? ММФ каже, за сваки пад немачког или италијанског џи-ди-пија од једног процентног поена – нама следи четвртина тог пада. А ако букне цела еврозона, проћи ћемо горе од њих: за њихов јединични пад, наш пад може да достигне око 1.4 процентна поена.
Може ли Србија ту нешто да уради? Може, може... Има један лек, опробан и делотворан, а зове се - депресијација. Појефтиниш странцима свој извоз. Тој мери често прибегава и еврозона, и САД, и Кина... А још боље резултате депресијација даје у малим земљама. То је био главни начин да Словенија, на почетку транзиције, преотме туристе од Италије и Аустрије, и доведе их у своје бање и скијалишта. Словенија то више не може, јер је у међувремену и сама постала чланица еврозоне... али ми можемо!
Две ствари бисмо добили депресијацијом, то јест смањењем вредности динара. Најпре, то би била јединствена прилика да сви извозници у Србији добију исти, повлашћени третман. Затим, изгубили би увозници, чији се положај већ годинама непрекидно
побољшава. Како? Ево овако. Док је евро постајао све јефтинији, јесте ли приметили да су негде појефтинили увозни производи? Нисте, наравно. И нећете. Увозници су ту разлику уредно стављали у свој џеп. А нама, за успомену, оставили растући спољнотрговински дефицит. А то ће да плати – ко? Ви, наравно.
Шта би Србија изгубила депресијацијом? Сад, отворено говорећи, Србија не би изгубила ништа, напротив, али би унутар Србије дошло до прерасподеле. Изгубили би увозници и дужници у страној валути, који, руку на срце, у Србији имају већи политички значај и од извозника, и од поверилаца. Не заборавимо, и српска држава је дужник, и њој одговара да овде страна валута и даље слаби – јер тако лакше отплаћује дугове.
И да не заборавимо најважнију ствар. Иду избори, а добро је познато да је председник Вучић обећао да ће просечна плата износити најмање 500 евра! Како да председник подигне плату на тај ниво, кад се привредни раст успорава, а још динар да почне да пада? Кад је већ тако, депресијације неће ни бити, а једини лек је – апресијација, ако може, од осам-девет одсто! Ситница! Достижемо просечну плату од 500 евра, за коју можеш да купиш исто колико данас за 460 евра, али, шта има везе, ко сад да улази у детаље!
Тако да нам остаје да се надамо да до рецесије неће ни доћи, а ако дође, да ће бити блага и кратка. Само, слаби су изгледи да се то оствари.
Свет се променио. На власт су дошли трампови, бориси џонсони, ердогани и орбани, који подижу зидове, воде царинске ратове и вуку целу планету у пропаст. Баш као они подметачи пожара по Амазонији, који због масног профита остављају Земљу без њених природних плућа. Шта сад има везе планета, шта има везе штета коју чине, кад се барем њима, и барем данас, ништа страшно неће десити?
А може да се деси. У читавом свету се успорава раст, пре свега због Трампове сулуде царинске политике – и узвратне кинеске одмазде. У Европи, још већу штету прави Брегзит. Само су Немци, рецимо, смањили извоз у Британију за петнаестак одсто. И Британија је, јављају медији, на прагу рецесије…
Највећи проблем сада лежи у томе што би се из те, надолазеће рецесије, земље тешко могле извући штампањем новца и јавним инвестицијама. Не, неће моћи... Пара има већ превише, али се тржишта смањују. А смањује их политика затварања у сопствене границе, сопствене нације, сопствена лудила... Како реке да теку, кад сви граде бране, подижу зидове, уводе царине – јер су себи најважнији, јер желе себе да заштите. Макар док не примете да им је пола руке, или леви бубрег остао с друге стране зида...
У свему томе, наравно, не можемо ништа, осим да мислимо на себе. А кад почнемо да мислимо, да размислимо и о депресијацији. И о томе јесу ли нам важнији извоз и раст, или да нас статистика за Нову годину обрадује вешћу да је просечна плата у Србији коначно достигла 500 евра.
Гласам за плату од 500 евра. А ви?
Док је евро постајао све јефтинији, јесте ли приметили да су негде појефтинили увозни производи? Нисте, наравно. И нећете. Увозници су ту разлику уредно стављали у свој џеп. А нама, за успомену, оставили растући спољнотрговински дефицит. А то ће да плати – ко? Ви, наравно