ГВОЗДЕНИ ЗАГРЉАЈ ПАРТИЈЕ
Чак и када су усвајани формални оквири за децентрализацију, није било довољно воље из централе да се у њима нешто уради. Наш изборни систем више промовише лидере и странке на националном нивоу него иницијативе по Србији
Покушај промене локалне власти у општини Медвеђа довео је до тога да Влада Србије распусти тамошњу скупштину и да распише изборе заказане за осми септембар. Као и много пута до сада, становништво ће с телевизијских екрана и спорадичних билборда поздрављати носилац листе Александар Вучић и, као и много пута дoсад, његова ће изборна листа извесно однети победу. За такво предвиђање није неопходна кристална кугла. Довољно је и подсећање на безмало све плебисците
одржане од 2012. године, било да је реч о председничким, локалним или парламентарним изборима. Као студије случаја могу да послуже локални избори у Лучанима, Дољевцу, Кули и Кладову из децембра прошле године, који су одржани иако је повода за одржавање према Закону о локалној самоуправи било само у првој општини. Нереална и униформна обећања, стварање референдумске атмосфере, сликање гласачких листића и одреди надзирача у џиповима са затамњеним стаклима постали су већ уобичајени
део фолклора у таквим приликама и извесно је да неће изостати ни у општини Медвеђа. Тако је пропала прилика да се опозиционим општинама Чајетини и Параћину, граду Шапцу, те београдским општинама Старом граду и Новом Београду придружи и општина с југа Србије. Преостале 162 локалне самоуправе су листом под контролом владајуће коалиције, поглавито Српске напредне странке.
Ова врста прекомпоновања локалних власти према републичком шаблону неупитно води ка партијској
хомогенизацији политичке збиље. Реч је о тренду који је претходио 2012. години, наравно, али чини се да је пуни замајац добио тек након победе Томислава Николића на председничким изборима. Главна мантра СНС-а тада је била да партије које на парламентарним изборима у одређеним општинама нису прешле цензус, или, ређе, нису у њима однеле већину, немају шта да траже ни у тамошњим владајућим коалицијама.
„Очито је да се локална власт види као наставак републичке власти која се указује као једини давалац легитимитета. Истине ради, морам да кажем да то има дубље корене од савремених. Рецимо, усвајањем Закона о локалним изборима у децембру 2007. године, градоначелници се више нису бирали непосредним гласањем, већ у скупштини општине. У Нишу је тада ДС покушао да опозове градоначелника и бившег директора Дуванске индустрије ’Ниш’ Смиљка Костића, с истом аргументацијом коју је касније понављао СНС и која је, што је најгоре, делом тачна и грађанима најлогичнија – неусклађеност локалне и централне власти успорава реформе и потенцијално отежава рад локалне самоуправе. Важније је питање како смо дозволили да то буде подразумевана логика система“, каже за НИН активиста нишког Удруженог покрета слободних станара и филозоф Растислав Динић.
Већ у априлу 2014. године, Србија се смејала вести да је Небојша Марјановић, председник општине Бољевац, ушавши у трећи мандат за месец дана променио три партије – Уједињене регионе Србије, Нову демократску странку (данас Социјалдемократску странку) и неизбежни СНС. У тадашњој изјави за НИН је био искрен и концизан: „Договорио сам сарадњу с Радомиром Николићем из СНС-а, јер је било јасно да ће освојити већину. Они немају регионалне лидере, а ми без подршке централе као да не постојимо.“
Десет месеци касније, владајућа партија дошла је на власт након ванредних избора у Лучанима. Те године је СНС освојио апсолутну већину на ванредним парламентарним изборима, а Александар Вучић је постао премијер. Број општина под влашћу СНС-а попео се на осамдесет. У априлу 2015. године, грађани и поједини одборници из Мионице су показивали маснице које су добили од локалних страначких фаланги, а тад је „пала“и Инђија, дотадашње традиционално упориште Демократске странке. Већ у јулу 2016. године, СНС је славодобитно обзнанио да је на власти у свих војвођанских 45 општина и градова.
Неки у томе виде веродостојну слику реалполитичког стања у Србији. Међу њима је и аналитичар Драгомир Анђелковић, који је у изјави за РТС у августу 2016. године предочио да „наша политичка култура није на том нивоу да локални ниво препустимо људима који се баве комуналним питањима“. Оставимо ли снисходљив тон према „комуналним“питањима по страни, остатак изјаве да се превести у оно што ће рећи сваки локални политичар у земљи – локалне власти напросто нису довољно снажне да делају самостално у односу на Београд. То, међутим, не значи да лошу ситуацију треба игнорисати или је чинити још гором.
„Иза таквих теза се крије опасна идеја да је диктатура најбоља ствар за обичног човека. Идеја да постоје менталитети који захтевају јаког лидера никад нису научно доказани – наука је, ако ишта, показала да се таква теза лако подмеће тамо где не постоји политичка писменост. А писменост се да усавршити. У основи те тезе је
Према подацима Министарства финансија, од целог прихода који локалне самоуправе и Аутономна Покрајина Војводина зараде на својој територији, тек 12,6 одсто у просеку остаје њима Александар Дивовић
и дубоко неповерење у демократију и демократске капацитете локалних заједница. Проблем централизације је што концентрисање одлучивања у једну, централну тачку неминовно води ка производњи генеричких, униформних решења која не погодују свим срединама. Децентрализација помаже директни контакт између грађана и доносилаца одлука, јер не може неко из Врања или Црне Траве да утиче на рад неког ресорног министарства. Оглушење о неопходност централизације води ка пасивизацији грађана као политичких субјеката, а таквим грађанима више не требају ни лидери, већ спасиоци и избавитељи“, каже за НИН Младен Јовановић из Националне коалиције за децентрализацију и додаје да се тиме чине велики кораци уназад, како у законодавном, тако и у институционалном и у културном смислу.
Добра показна вежба која илуструје последице централизације јесте случај нишког аеродрома „Константин Велики“који је у августу прошле године поклоњен држави. У нишкој скупштини је за одлуку гласало 44 одборника, док је против било свега петоро. Министарка Зорана Михајловић је тад изјавила да ће овим поступком бити омогућено „нормално функционисање аеродрома“, иако је крајем 2017. године постигао самоодрживост без помоћи градске власти. Годину дана касније, аеродром први пут од 2014. године послује с губицима које држава надокнађује средствима из буџета.
„Сличну ситуацију ћемо имати након усвајања новог Закона о здравственој заштити којим ће здравствене установе прећи у надлежност државе, што нема ни фискалног оправдања. Здравствена заштита ће бити мање доступна, то ће водити ка даљој депопулацији локала и централизацији. Исто нас чека и у погледу функционисања универзитета. Иако су претходне власти већ биле припремиле механизам партијског запошљавања, актуелна је чак и то централизовала. Парадоксално, локална самоуправа не сме да троши сопствени буџет док не добије потврду из странке. Давање имовине републици такође је последица партијске наредбе, јер многи локални одборници суштински то не желе да ураде. Последњи овакав налет централизације био је 1997. године, када је Социјалистичка партија Србије изгубила локалне изборе. На брзину
Србија као фискално најцентрализованија држава у Европи није најпогодније место за грађански активизам који би макар и технички надгледао органе локалних власти
је донет закон којим се сва имовина локалне самоуправе пребацила на републички ниво. То је био покушај Слободана Милошевића да очува некакву контролу тамо где је изгубио власт. Можда СНС данас осећа сличан страх“, закључује Јовановић.
Давне 1992. је Република Србија, изузев Београда, подељена на 29 управних округа који су били замишљени као начин обављања државне управе. Њихово увођење је требало да олакша комуникацију између централне и локалне власти. Њима руководе управници које решењем поставља Влада. До данас нису испунили своју сврху.
„Та институција у пракси испољава две мањкавости. Прво, испоставља се да је више продужена рука централне власти него што артикулише потребе грађана на локалном и регионалном нивоу, што јој је намена. Друго, те институције нису препознатљиве, јер грађани врло ретко знају надлежности, имена и презимена начелника управних округа. Можда је проблем у међусобној комуникацији, а можда се начелници сами удаљују од локалних захтева, одговор није једноставан. Грађани на локалу и даље највише очекују од своје општине и изабраних представника, а нарочито их интересује функционисање месне заједнице којој припадају“, каже за НИН Бојан Клачар, програмски директор ЦеСИД-а.
На недавно одржаној манифестацији „Часови демократије“, коју су уз подршку Градске општине Стари град организовали Установа културе „Стари град“и удружење „Нови оптимизам“, међу говорницима су били градоначелник Шапца Небојша Зеленовић, председник ГО Стари град Марко Бастаћ и Александар Дивовић из Иницијативе за Пожегу. Житељи насеља из Златиборског округа превазишли су незаинтересованост правосуђа управо скретањем пажње београдске централе и притиском који су предано вршили. Повод за њихово окупљање била је сумња да је председник општине Милан Божић дозволио да општина откупи плац и нелегализовану кућу супруга председнице скупштине општине Зорице Митровић. Поред њих троје, ухапшен је и начелник општинске управе Велимир Максић. Сви су чланови СНСа. Више од годину дана и тачно 178 пријава је било потребно да надлежни органи испитају сумњу у корупцију и предузму даље кораке. Дивовић је на манифестацији указао да је међу демонстрантима највише било оних које би већина назвала „губитницима транзиције“.
Јер, Србија као фискално најцентрализованија држава у Европи није најпогодније место за грађански активизам који би макар и технички надгледао органе локалних власти. Према подацима Министарства финансија, подсетио је Дивовић, од целог прихода који локалне самоуправе и Аутономна Покрајина Војводина зараде на својој територији, тек 12,6 одсто у просеку остаје њима. До 2012. године, овај постотак је износио око 18 одсто. Остатак се слива у централну касу, одакле се у виду трансферних средстава враћа на локал, где у просеку чини петину локалних буџета. Све пројекције локалних буџета садрже упутства кројена према републичком привредном расту, па већи раст подразумева веће приходе. Проблем је што реално стање у привреди не прати пројекције и евалуације, због чега су и ребаланси буџета прилично честа појава. Усклађивање расположивих средстава са одлукама и оквирима које прописује центар директно повећава зависност локалних самоуправа од републике, а постоји свеприсутан страх да ће тежња ка већој фискалној самосталности напросто заврнути главну славину.
Управо су измене Закона о финансирању локалних самоуправа, усвојене 2016. године, биле прилично јасан сигнал да централна власт не планира да крене путем децентрализације. Њима је предвиђено да од укупних пореза на зараде који се исплаћују локалним самоуправама, уместо дотадашњих 80 одсто, градовима остане 77, а општинама 74 одсто. У Београду је постотак смањен са 70 на 66 одсто.
„Пракса, истраживања и концепти које су владе промовисале последњих година указују да ситуација није наклоњена локалним самоуправама. Чак и када су усвајани формални оквири за децентрализацију, није било довољно воље из централе да се у њима нешто уради. Наш изборни систем више промовише лидере и странке на националном нивоу него иницијативе по Србији. Изборне листе исто показују, као и пракса централних власти да локалне изборе везују за централне, премда је реч о различитим одлукама и различитим последицама избора“, закључује Клачар.
Од локала два путића, али се, баш као у старом Риму, сви на крају некако сусретну у централи.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа које је доделио средства
Децентрализација помаже директни контакт између грађана и доносилаца одлука, јер не може неко из Врања или Црне Траве да утиче на рад неког ресорног министарства