Чији је кисеоник
Огромна еколошка штета по планету је несумњива, али би се могло испоставити да и економија и геополитика играју улогу у планетарној бризи за амазонске пожаре
Огромна еколошка штета по планету је несумњива, али би се могло испоставити да и економија и геополитика играју улогу у планетарној бризи за амазонске пожаре
Једно од бразилских племена, притиснуто безбројним пожарима и крчењем шума, решило је, пре неки дан, да узме ствар у своје руке и протера кубен (беле људе) који су на њиховој територији, званично заштићеној, секли и палили дрвеће.
„Зашто штитимо своју земљу? Да бисмо могли да ловимо. Да би наши синови и унуци могли да живе на овој
земљи“, рeкaо један од њих за британски Гардијан. „Само ако умрем кубен ће окупирати земљу!“
Око 240 племена, колико се процењује да их има у бразилском делу Амазона, има веома неизвесну будућност и све мање избора. Док се светски лидери надгорњавају око тога чијом кривицом се ватра проширила, ко је надлежан, колики су губици, колика је добит и за кога, староседеоци знају тек да ће, када се смире страсти, опет бити препуштени себи.
Мада је њихова судбина прилично јасан сигнал шта би у не тако далекој будућности могло да очекује и остатак човечанства, у овом тренутку прича о амазонским племенима у медије стиже само када бразилска влада уђе у сукоб с другим владама. Жаир Болсонаро, истина, није дуго на власти - на место председника ступио је 1. јануара - али је стигао да направи доста штете, чак ако се узме у обзир само оно што је укинуо или оно што није урадио, а помогло је онима који су желели да неометано раде оно што би требало да раде.
Стигао је тако да обећа да ће укинути један од резервата, отворити га за туристе, изградити хотеле, донети новац и, наравно, „мало“раскрчити шуме. Воде би пак биле отворене за лов. О томе како је на ту идеју дошао можда нешто говори и податак да је 2012, када је још био анонимни конгресмен, кажњен јер је противзаконито ловио у заштићеном делу резервата. За то му је изречена казна која никада није плаћена, а на крају је и поништена. Владин службеник из Министарства животне средине који га је казнио, када је Болсонаро дошао на власт, добио је отказ.
Само министарство такође је сасечено, како у надлежностима тако и у статусу. Почев од тога да његови службеници који врше надзор терена не смеју да носе оружје, до тога да се не охрабрује пријављивање кршења закона. Број изречених казни пао је на најнижи ниво од 1995. Закони о заштити животне средине почели су да се круне, укидају или просто игноришу. Тако је на чело Министарства пољопривреде дошла Тереза Кристин. Под њом је листа дозвољених пестицида почела да се шири: не само тако што су додавани нови, већ и тако што су враћени они досад забрањени. То јој је донело надимак „краљица отрова“, али је то није спречило да отвори врата агробизнису излазећи у сусрет компанијама које су нове дозволе радо прихватиле.
Рикардо Салес је преузео место министра животне средине. Он је већ искусан у томе: био је државни секретар за исту област у Сао Паулу. Ни то се, могло би се рећи, није завршило најсрећније, пошто је и он ухваћен у мешетарењу око заштићених еколошких зона, не би ли омогућио ширење рудника. А опет, за самог Салеса завршило се баш добро, пошто су му везе
са агробизнисом и услуге које је чинио и донеле место у влади. Уз то близак је председнику, како по ставовима тако и по пословима.
Најзад, ту је и Пауло Гуедес, министар економије, човек који је наступио снажно доносећи реформу пензионог система, отварање нових радних места и сређивање јавних финансија; мада се уз успехе (326.000 радних места) суочио и са озбиљним незадовољством због усвајања строгих пензионих закона које још није успео да спроведе до краја. Он је нашао начин да неолибералну логику примени и у ситуацији када је Бразил на тапету због пожара: схватио је да би заправо, ако су већ „плућа света“на њиховој територији, требало продавати - кисеоник.
„Желимо да знамо да ли Американци препознају власништво над кисеоником. Ми производимо кисеоник за цео свет“, изјавио је он крајем јула, док су земљом већ увелико дивљали пожари. „Ми Бразилци и Американци смо природни партнери, али хоћемо да знамо да ли они препознају такво власништво.“У том пакету, како је предложио, ишла би и „глобална трговина кисеоником,“где би Бразил коначно искористио „оно што нико на планети нема“, огромне ресурсе истог.
О томе како је израз „плућа света“опстао до данас, од шездесетих година кад се појавио, сада се води полемика. Тврдње да Амазон производи око 20 одсто глобалног кисеоника често се понављају, мада се из научних кругова могу чути и упозорења да у ту калкулацију не улази колико амазонска област и троши, па се онда проценти знатно смањују. То је згодан простор за политичаре, јер се у зависности од стране коју подржавају могу користити подацима који им одговарају.
Тако је дошло до неспоразума и око сателитских снимака. Директор бразилског Националног института за свемирска истраживања Рикардо Галвао, после објављивања сателитских снимака који су показали нестајање шума и података да је уништено 88 процената више шума него прошле године - које је Болсонаро назвао лажима - убрзо је смењен. Сателитски систем снима дневно и месечно и снимци су доступни јавности на владином сајту. У последњим месецима показује алармантни пораст уништавања шума, 83 одсто више него у јуну 2018, а у првој половини јула 68 одсто више него цео јул прошле године.
Рат се води на више терена. Бразил жели да буде остављен на миру и да се друге државе, посебно европске, не мешају у унутрашње ствари; Америка не жели да се меша јер је Доналд Трамп близак с Болсонаром и јасно је да ће америчке компаније добити оно што желе; европски лидери желе да се овај проблем решава што пре јер не желе да буду изостављени; пословни свет који је с радошћу дочекао нову власт такође не жели да им ико квари послове; еколошке организације упозоравају и апелују, али није сасвим сигурно да и међу њима нема оних које учествују у припремању терена за неку будућу расподелу.
Зато су и подаци о броју пожара различити, о њиховим узроцима релативизовани, о последицама често фалсификовани; у игри је мање брига о будућности планете, а више брига о расподели амазонских шума. Зато се и догодило да се на интернету појави фотографија пожара стара 30 година и представи као актуелна. Као што су опречни и подаци о размерама експлоатације, и што се у оспоравању учешћа Амазона у глобалној продукцији кисеоника сада с 20 стигло до шест одсто. И што те расправе изазивају више беса на обе старне то се више чини да реч није о шумама, водама, ваздуху, државном суверенитету - већ о борби за плен.
Није, ипак, оспорено да Амазон има озбиљну улогу у успоравању климатских промена, зато је ширење пожара проглашено глобалном кризом. Уколико би се наставило, у томе се сви слажу, штета би била непоправљива.
Сушне сезоне, која траје од јула до октобра, увек доноси пожаре, али када људи узму ствар у своје руке, онда ти пожари постану нешто више од уобичајених природних налета. Пожари у Сибиру, топљење леда, све дужи сушни периоди, па затим кишни: све је то део приче о климатским променама, колика је ту улога човека да се расправљати, али садашњи бразилски случај дело је људских руку.
Болсонаро никада није марио за питање климатских промена; уосталом, у кампањи је обећао да ће омогућити становницима руралних подручја да крче шуме, а није скривао ни да намерава да уновчи сваки педаљ који је могуће уновчити, да ће Амазонију „отворити за пословне интересе“- што је значило зелено светло и за власнике рудника и дрвну индустрију. Упозорења о последицама назвао је „психозом животне средине“и одбио помоћ коју су му нудили европски лидери.
Зато је 10. август - када су фармери почели да пале своје поседе у знак подршке председнику - назван „Дан ватре“. За њих је он човек који им омогућава да раде оно од чега живе, што је када је реч о фармерима тачно, али је проблематично када је реч о корпорацијама, рудницима, уништавању природних резервата и још о много чему што потпада под агробизнис или „еко-криминал“, што је већ знатно јаснији појам.
Број пожара расте, али то је само део приче о употреби и злоупотреби амазонског потенцијала. Светска забринутост за тренутно стање у бразилским шумама једним делом је мотивисана бригом за климу, али сигурно и бригом за позиције у предстојећим пословним аранжманима које планира Болсонаро.
У тексту за Сандеј тајмс Морис Читенден својевремено је овако објаснио тренд такозваног зеленог колонијализма: „Богати људи са чековним књижицама уместо шлемова, фондовима и добротворним организацијама, купују велики део Трећег света или изнајмљују на сечу дрвећа. То је другачији метод од оног који је карактерисао међународну заштиту животне средине у последњих 50 година.“Метод јесте сасвим другачији, али није чудо да је назван зеленим колонијализмом, јер цену уништавања околине плаћа локално становништво, а власници земљишта богатог шумама, водама, рудама, углавном немају планове за те људе. И лако би се могло испоставити да економија и геополитика играју значајно већу улогу у тренутној планетарној бризи за амазонске пожаре.
Самит УН о клими у другој половини септембра биће прилика да се покаже да није тако, ако није. Антонио Гутереш, генерални секретар УН, позвао је на успостављање стандарда за владе и приватни сектор, како би се емисија штетних гасова свела на нулу до 2050. године. То је веома амбициозан план, али он, чак и када би се сви сагласили, не би спречио оно чему присуствујемо -распродају еко-система. Или, како је то већ речено - берзи кисеоника.
Председник Болсонаро од почетка је најављивао да ће Амазонију „отворити за пословне интересе“