ОТПОР - ЈЕДИНА ОПЦИЈА
Трампова малициозност је безгранична. Зато је неопходно супротставити му се, а не угађати му
Европски лидери остали су без опција у настојањима да се носе с америчким председником Доналдом Трампом. Покушавали су да га шармирају, убеђују, игноришу, сагласе се или се не сагласе с њим. Али Трампова малициозност је безгранична. Стога је једина алтернатива супротставити му се.
Најхитније је питање трговинских односа Европе с Ираном. Ово није мала ствар. То је битка коју Европа не сме да изгуби.
Трамп је у стању да нанесе велику штету, не осећајући због тога никакво кајање; то чини економским
мерама и претњом војном акцијом. Посегао је за ванредним економским и финансијским мерама с циљем да Иран и Венецуелу доведе до економског слома. Покушава да успори или заустави раст Кине затварајући америчко тржиште за кинеске производе, ограничавајући продају америчке технологије кинеским компанијама и проглашавајући Кину за валутног манипулатора.
Важно је ове потезе назвати правим именом: личним одлукама неконтролисаног појединца, а не последицом законодавних мера или било чега што би заличило на став произашао
из јавне дебате. Невероватно је да, 230 година након што су Сједињене Државе добиле устав, земља данас трпи због владавине једног човека. Трамп је из администрације избацио сваког ко је показивао самосталност у раду, попут бившег министра одбране, пензионисаног генерала Џејмса Матиса, а тек понеки републикански конгресмен је промрсио ишта критички интонирано на председников рачун.
Трампа редовно погрешно описују као циничног политичара чији су маневри усмерени на стицање личне моћи и остваривање финансијске ко
ристи. Али ситуација је далеко опаснија. Трамп је ментално неуравнотежен: он је мегаломан, параноидан и психопатске структуре личности. Ово није изречено с намером да увреди. Трампово ментално стање чини га неспособним да испуњава обећања, обузда личне анимозитете, контролише своје поступке. Неопходно је супротставити му се, а не угађати му.
Чак и случајевима кад је натеран да се повуче, мржња коју гаји избија на површину. Кад се на јунском самиту Групе 20 сусрео с кинеским председником Си Ђинпингом, Трамп је објавио примирје у трговинском рату који је повео против Кине. Само неколико седмица касније је, међутим, обзнанио увођење нових царина на кинеску робу. Трамп није био у стању да одржи реч, упркос приговорима које су стављали његови саветници. Накнадно га је пад на светским тржиштима навео да се привремено повуче. Али његов агресиван однос према Кини ће се наставити; а његови неодмерени потези усмерени против Пекинга увећаће претње по европску безбедност и економију.
Трамп активно ради на томе да сломи сваку земљу која одбије да попусти пред његовим захтевима. Американци, генерално говорећи, нису толико арогантни и неумерени, али неки од Трампових сарадника свакако јесу. Саветник за националну безбедност Џон Болтон и државни секретар Мајк Помпео, на пример, репрезенти су једног несвакидашње арогантног погледа на свет, у Помпеовом случају појачаног и верским фундаментализмом.
Током недавне посете Лондону, Болтон је премијера Бориса Џонсона охрабривао у намери да Велика Британија из Европске уније иступи и без споразума. Трампа и Болтона је баш брига за Британију, али се зато свесрдно надају неуспеху ЕУ. Сваки непријатељ Уније - попут Џонсона, Матеа Салвинија у Италији, Виктора Орбана у Мађарској - стога је пријатељ Трампа, Болтона и Помпеа.
Трамп одавно прижељкује и рушење иранског режима, притом играјући на антииранско расположење у САД, које датира још од иранске револуције 1979, те и даље живо сећање на талачку кризу у Техерану (када су радикални ирански студенти у новембру те године упали у америчку амбасаду и за таоце узели 52 америч
ка држављанина; опсада је потрајала 444 дана, прим.). Његов анимозитет је подстакнут неодговорним понашањем израелских и саудијских лидера, који из својих разлога презиру иранске лидере. Али Трамп ово схвата и лично, пошто одбијање иранских вођа да попусте пред његовим захтевима сматра довољним разлогом за покушај њиховог уклањања с власти.
Европљани знају какве су последице америчке наивности на Блиском истоку. Мигрантска криза у Европи је више него било чиме другим била изазвана ратовима које су САД покренуле у том региону: Џорџ В. Буш у Авганистану и Ираку, а Барак Обама у Либији и Сирији. У свим овим случајевима САД су поступале исхитрено, а цену је плаћала Европа (мада су, наравно, народи који живе на Блиском истоку платили још много већу).
Сада Трампов економски рат против Ирана прети још већим конфликтом. Пред очима света покушава да угуши иранску економију пресецајући јој доток девизних средстава увођењем санкција против сваке фирме, била она америчка или не, која послује с Ираном. Таква врста санкција равна је објави рата, и у супротности с Повељом УН. А будући да су усмерене директно против цивилног становништва, оне представљају, или би у најмању руку требало да представљају, злочин против хуманости. (У суштини исту стратегију Трамп спроводи и против венецуеланских власти и грађана.)
Европа је у више наврата стављала приговор на овакве америчке санкције, које нису само унилатералне, екстратериторијалне и супротне европским безбедносним интересима, већ и у експлицитној супротности с нуклеарним споразумом који је с Ираном постигнут 2015, и који је једногласно подржан и у Савету безбедности УН. Па ипак, европски лидери се боје да се америчким санкцијама директно супротставе.
То не би требало да буде случај. Европа је, у партнерству с Кином, Индијом и Русијом, у стању да се суочи с америчким екстратериторијалним санкцијама. Трговина с Ираном могла би да буде деноминована у еврима, јуанима, рупијама или рубљама, како би се избегло да се трговинска размена обавља преко америчких банака. Размена нафте за другу робу могла би да буде обављена кроз клириншке механизме попут INSTEX (Инструмент за подршку трговинској размени).
У суштини, америчке екстратериторијалне санкције нису кредибилна дугорочна претња. Ако би их САД увеле против највећег дела остатка света, штета по америчку привреду и тамошње берзе, долар, и лидерску улогу Америке била би непоправљива. Претња санкцијама би стога највероватније остала само то - претња. Чак и уколико би САД покушале да санкције наметну европским компанијама, ЕУ, Кина, Индија и Русија би могле да им се супротставе у Савету безбедности, у коме би супротстављање таквим америчким мерама имало широку подршку. Ако би САД покушале да ставе вето на неку резолуцију Савета безбедности којом се осуђују санкције, ствар би у руке могла да преузме Генерална скупштина УН, на основу процедура предвиђених резолуцијом Уједињени за мир (УН резолуција 377 из 1950. године, прим.). Убедљива већина од 193 чланице УН би тако осудила екстратериторијалну примену америчких санкција.
Попуштањем пред Трамповим хировима и претњама упућеним Ирану, Венецуели, Кини и другима, европски лидери би у опасност довели безбедност Европе и света. Они би требало да буду свесни да се значајна већина Американаца такође противи Трамповом малигном нарцизму и психопатском понашању, који су произвели епидемију масовних убистава и других злочина из мржње у САД. Супротстављањем Трампу и одбраном међународне владавине права, укључујући на правилима засновану међународну трговину, Европљани и Американци би заједнички допринели миру у свету и јачању трансатлантских веза у будућности.
Трамп је мегаломан, параноидан и психопатске структуре личности. Ово није изречено с намером да увреди