У ОКТОБРУ ПОЧИЊЕ СЕЗОНА
Да ли нас у „тешкој јесени“очекује и одговор на тешко и најскупље српско питање - ко је победио на Косову
Кад се блиндирани возни паркови што дочекују стране делегације узмотају око београдског аеродрома, то је сигуран знак да ће бити темељнијих радова на колосецима српске политике. Ванредно динамичан август окончава се објавом председника Србије на седници ГО СНС да нас „чекају тешке јесен и зима“. „Тражиће да признамо Косово, али компромис у коме Србија не добија ништа неће проћи”, објавио је Александар Вучић.
У оптицај се тако вратио став о коме се ћутало скоро до потпуног уверења да је разграничење испало из игре у преговорима о Косову, а након упозорења која су стигла из Вашингтона и потом у писму које је Квинта послала Београду и Приштини, а у коме се од Вучића тражи да престане са активностима које доводе до повлачења признања независности, а од Рамуша Харадинаја да повуче одлуку о увођењу такси од сто одсто на робу из Србије. Заправо, о било каквој добити Србије из коначног договора није се говорило таман од када се повлачење такси претворило у једини захтев Београда за наставак дијалога. Писмо које су потписале САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија донело је обрт у коме су таксе изједначене с лобирањем по државама, чији би се међународни утицај у збиру могао сматрати минорним. Тај збир, међутим, прави проблем од кад се број држава које нису признале независност, приближио половини чланства Уједињених нација (укупно 193) односно половини бирачког тела организације у којој би Косову, по пријему, признање Србије постало непотребна форма.
Приштински медији на албанском поновили су одавно познате оптужбе да је српска дипломатија митом смањивала број признања, али су их, овога пута, пратили један конкретан пример и писани протест косовског министарства за спољне односе. Централноафрички портал Corbeau News Centrafrique наводно је добио информације да је тамошњој министарки спољних послова Силви Баипо Темон, Дачићев специјал
ни саветник Владимир Цизељ нудио мито од 350.00 евра за ту „услугу“.
У функцији доказа потом, албански медији приложили су дописе које је Приштина примала од 15 држава које су повукле признање и на основу њихове сличности устврдили да су сви писани на истом месту - у Београду. Овдашњи портали сличним су материјалима „доказивали“албанско подмићивање америчких сенатора и конгресмена, али и представника влада других држава који су подигли руку за чланства Косова у бројним међународним организацијама којима однедавно припада. Немогућност да се ова врста корупције докаже не умањује могућност да она постоји, али повећава могућност да је широко раширена и општепримењена. А у таквој су докази доступни само онда кад је неко од учесника игре незадовољан „зарадом“.
У случају из ЦАР, међутим, нарочито се инсистира на „погубности“руског утицаја на бриселски процес, и то аргументом да је у шест од 15 држава порастао и руски утицај. Ако се у данашњем свету и српско-албанским приликама то може сматрати оптужбом, неоснованом је чини што долази од стране која се, напротив, хвали америчким утицајем на својој страни. Јер нико још није успео да докаже да је руски утицај малигнији по процес од утицаја снажнијег такмаца, нити да разлика у њиховим ефектима не зависи од угла гледања.
Квака је, како се признаје у саопштењу које потписују чланице Г 7 на прошлонедељном састанку у Француској, у томе што „руске власти и снаге под њиховом контролом настоје да ослабе амерички утицај у свету и одвоје нас (САД) од наших савезника и партнера“. Договорено је том приликом да се, у борби против руског утицаја, повећа присуство једанаест медијских стратешких партнера, који су потом названи „независним“.
Само у претходној недељи Београд су посетила званично четири европска парламентарца. Један из Бундестага, и три из ЕП - Дејвид Мекалистер, председник Комитета за спољне послове и изасланици Едуард Кукан и Кнут Флекенштајн.
Сви они разговарали су и са представницима опозиције, изнова и изнова о стању демократије и могућностима њеног конзумирања у институцијама. А занимало их је више нешто друго. Као успут, Британац је упозорио Београд да очекује излазну клаузулу из трговинског споразума са Евроазијском економском унијом чије је потписивање најављено за 25. октобар. Мекалистеров став потврдила је саопштењем и Европска комисија, а (у недељу) Вучић је и на то одговорио - међународне околности се мењају, па о том потом до придружења ЕУ.
Након што је Мекалистер опозицији препоручио да се врати у парламент, као да није ни долазио, Вучић је, ипак, наставио да их оптужује, ине, западне, видљиве и невидљиве силе, да користе опозицију да „делегитимишу“и ослабе међународни положај Србије у (тренутно непостојећим) преговорима о јужној покрајини. Тиме је наговестио да ће државна политика на спољном плану бити део предизборне борбе на унутрашњем. И да ће у њој учествовати и виђени и невиђени, позвани и непозвани гости из света.
Последњег госта у низу Петера Бајера јавност у Србији требало би да памти по изјави којом је сломио уврежено, а испоставиће се из угла Берлина и неделотворно званично становиште - не тражимо да признате независност, али је не смете ни оспоравати. Тачно пре две године овај посланик Бундестага и високи функционер немачког министарства спољних послова из владајуће странке први је сасуо: „Србија треба да призна де јуре суверену државу Републику Косово, јер у супротном неће ући у ЕУ.“За тај став, који је променио наратив и померио нивое искрености у захтевима Београду, Бајер је награђен пријатељским дочеком на Андрићевом венцу. Овога пута хвалило се пословање немачких компанија, а о европском путу није имао дилема - ни да Немачка жели цео региону у Унији, нити да ће јој Србија приступити. Баш као да је први Бајеров услов решена ствар.
Ако Бајер већ зна одговор на најскупље српско питање - ко је победио на Косову, а овога пута није желео да буде једнако искрен, извесно је да знају и остали његови сапутници, као између осталог и најутицајнији званичник са којим се српски председник у августу срео - државни секретар САД Мајк Помпео. После изненадног састанка у Њујорку, Помпео је именовао специјалног представника за Балкан Метјуа Палмера, од кога очекује да се „усредсреди на интеграцију држава Западног Балкана у западне институције”, и то већ на првим састанцима на Бледу, у Бечу и Подгорици почетком септембра. Након којих следе и нови покушаји учлањења Косова у Интерпол, можда и Унеско.
Да ће за Американца бити посла, потврдио је и последњи састанак шефова дипломатија чланица ЕУ и кандидата за чланство у Хелсинкију. Опроштајни скуп Федерике Могерини, одлазеће високе представнице за спољну политику, потврдио је очигледан диспаритет унутар Уније као околност несрећнију за Брисел и од америчког и од руског утицаја, јер се њен наследник због одлуке да позове Косово није одазвао том састанку. Каталонац који се противи отцепљењу, Ђозеп Бореј, избегао је тај врућ кромпир засад и прихватио промену досадашњег формата у коме су учествовале само државе са статусом кандидата. Ако је Могеринијева имала намеру да „ресетује динамику у региону“, изведба је била трапава.
Разговори с Приштином ће се, по Вучићу, „у најбољем случају наставити почетком децембра“, јер то ће, по његовој интерпретацији за широке масе - зависити од косовских ванредних избора у октобру. На које се, није рекао, надовезују редовни избори у Србији чији резултат је у великој мери зависан од процеса који се ове јесени, да, покушавају убрзати.
Вучић је наговестио да ће државна политика на спољном плану бити део предизборне борбе на унутрашњем. И да ће у њој учествовати и виђени и невиђени, позвани и непозвани гости из света О било каквој добити Србије из коначног договора није се говорило таман од када се повлачење такси претворило у једини захтев Београда за наставак дијалога