НЕ БРИНУ ОНИ ЗА НАУКУ НЕГО ЗА МАНДАТЕ

Ову власт наука и образовање не интересују. Целокупни сегменти културе и образовања нису им важни. Зашто би? Знање, способност, квалификације више нису битни, чланска карта јесте. Зато људе оцењују само као подобне и неподобне, с тим што су неподобни изоловани, спутавани и онемогућавани на сваком кораку

Док су се идејни творци напредније Србије, а самим тим и напредне науке, улагивали пензионисаном професору Стојану Раденовићу не би ли своје радове, уместо за богату Саудијску Арабију, потписивао за сиромашну али у овом случају галантну Србију, земљу је напустио један од највећих научника које имамо – генетичар Миодраг Стојковић. Човек који је захваљујући резултатима које је постигао у свету, од владе Велике Британије добио одобрење да први у Европи почне са добијањем људских ембрионалних матичних ћелија из клонираних ембриона и који се на врхунцу каријере вратио у Србију да би у

Лесковцу отворио клинику за лечење стерилитета. Показало се као недовољно за напредњаке - није им био потребан ни у јеку борбе против „беле куге“, ни као шеф Катедре за хуману генетику Медицинског факултета у Крагујевцу, а ни као иницијатор идеје о оснивању Центра за матичне ћелије. Тачно је да се актуелна власт једи због „одлива мозгова“, али у „мозгове“не броји оне који су се определили да уместо чланске карте СНС-а предност дају „жутим лоповима“.

И тек када је генетичар Стојковић стигао на своју будућу одредницу Харвард, министар просвете Младен Шарчевић се сетио да можда и има пословну понуду за њега. Нажалост, нисмо сазнали да ли је та „можда понуда“била само популистички трик или је подразумевала боље услове од оних које је Стојковић, како сам каже - гладан науке, добио на универзитету који је првопласиран на Шангајској листи, јер министар није имао Стојковићев број телефона. А генетичар је одбио да му га достави уз образложење да је имао телефон и док је био у Србији.

Сматрате ли да су реалне инсинуације које се ових дана провлаче на друштвеним мрежама - да вас Шарчевић не тражи због знања, већ да би се уверио да сте збиља отишли?

Да, изгледа да неко мора да оде из земље да би био доступан… И то што је сада хтео да ме зове сматрам само политичким потезом, алибијем да каже - ето, ми све чинимо… Проћи ће време и поново ће све бити заборављено.

Како је онда у јавности створен утисак да сте „побегли“на Харвард а да му се пре тога нисте јавили? Да ли је пре вашег одласка било уобичајено да се чујете?

Господина министра никада нисам срео. И када је боравио у Лесковцу или Крагујевцу није ме звао, нити ми је упутио позив да дођем на разговор у Београд, чак ни када се радило о самом пројекту Центар изврсности са Центром за изучавање и банком за чување матичних ћелија. И ту лежи основни проблем наше земље. Људи се оцењују као подобни и неподобни, с тим што неподобни немају шансу за запослење - они су изоловани, спутавани и онемогућавани на сваком кораку. А ако се неко усуди да подигне глас или је политички активан, одмах бива провучен по новинама сумњивог квалитета. Није важно што су ми те исте новине некада аплаудирале као тренеру, глумцу, писцу, свештенику, научнику… Знање, способност, квалификације више нису битни, чланска карта јесте.

Сумњивим новинама или актуелној власти?

Њих, под чим подразумевам власт, наука и образовање не интересују. Целокупни сегменти културе и образовања им нису важни. Зашто би? Асфалтирају четири сокака у пет села и имају тамо више гласова него на

учника у земљи. Нема размишљања и планирања на дуге стазе, већ само на мандате. Узалуд смо у Крагујевцу сваке године припремали, ажурирали и слали нове листе са опремом, узалуд смо желели да у Лесковцу проширимо капацитете и доградимо болницу… све је то вероватно, или у најбољем случају, завршавало у доњим фиокама. И наравно, у једном тренутку човек помисли да се они лепо играју и притом газе наш рад и наше време. И онда је логично да након не знам ког покушаја, човек помисли: у реду, ако ви нећете можда неко други хоће.

У вашем случају тај који је хтео је првопласирани универзитет на Шангајској листи. Чиме се бавите на Харварду?

Матичним ћелијама, које су специфичне по томе што носе информацију о болести. Наш задатак је да одгонетнемо, дешифрујемо узрок болести као и да применимо нове методе и спречимо болест тамо где настаје - у погрешном генетском коду.

Значи ли то да ни матичне ћелије нису биле занимљиве ником из власти? А да ли их је бар интересовало ваше знање из области вештачке оплодње када су прављене силне стратегије и слогани о подизању наталитета?

Ништа. Напротив. Недавно су чак променили и намену Центра. Ја који сам испред Факултета медицинских наука у Крагујевцу написао и добрим делом осмислио пројекат, за то сам сазнао у средствима јавног информисања. Тако то код нас функционише. Када је Клиничком центру у Крагујевцу требала помоћ око планирања и опремања лабораторија за вантелесну оплодњу, ту сам био добар, касније не. Многи су долазили у Лесковац да уче или да им се помогне око различитих пројеката (укључујући и лабораторије у Крагујевцу), а касније су, када су постали део власти, окретали главу на улици. Власт промени човека, да ли из разлога што се боји оног изнад себе или пак умисли да је изнад свих, не знам. Како је дошло до тога да је у Србији немогуће подићи Центар за матичне ћелије, али је могуће (и има новца) за гондоле, јарболе, стадионе...

За то имам само два објашњења. Или је лакше „уградити“се у гондоле и јарболе или заиста не знају шта су приоритети. Ако држава, боље речено народ јер су то његове паре, годишње изгуби осам милиона евра само на то што се узорци матичних ћелија шаљу у иностранство, а Центар у Крагујевцу кошта 14 милиона, математика каже да ћемо трошкове вратити за пар година. Да не говоримо о томе колико би ту младих научника нашло посао и бавило се науком под савременим условима. Или о томе да Центар није само банка за чување ћелија, то је место одакле треба да излазе терапије, патенти, производи…

Само тржиште чувања матичних ћелија ће 2023. достићи 9,3 милијарде долара, а целокупно тржиште матичних ћелија ће 2025. имати вредност од 15,6 милијарди. Од 2005 до 2013. број болести које се третирају матичним ћелијама увећан је за 300 одсто. Ту спадају неурологија, ортопедија, хематологија, онкологија… И на крају листа болести које ће се лечити матичним ћелијама стално расте јер оне и служе за развој нових лекова. Зато је недавно фармацеутска кућа Бајер купила за милијарду долара бостонску фирму која се бави - матичним ћелијама.

Министар је рекао да ће да покрене нови институт за генетику при Универзитету у Нишу. У изјавама каже да ће послати мејл са предлогом. Мејл још није стигао, не знам да ли је послат авио-поштом или прекоокеанским паробродом…

Да сте радили, рецимо, оно што ради градоначелник Београда, за кога тврде да пристаје на све због изградње Тиршове 2, да ли мислите да би ситуација била другачија? Конкретно, колико је покорности потребно да би актуелна власт уложила у здравство или науку?

Ако је политичко убеђење нечија мотивација да се политиком и бави, онда је то у реду. Не мислим да неко ко је добар лекар, глумац или радник не треба да се бави политиком науштрб свог посла. Напротив, само онај који зна како се ради и само онај који је до успеха дошао преко сопственог зноја зна како и други треба да раде. Али, ако некога квалификује да је био најбољи студент шта онда да каже, рецимо, најбољи асистент? Или професор? Или адвокат са успешном праксом?

Међутим, када је улазак у политику мотивисан личним потребама, онда не би требало да нас чуди што имамо политичаре који једино брину како да збрину себе и децу. Што би Шојић рекао: „Рођо, само два тендера.“Политиком треба да се баве доказани и формирани људи, људи који не дозвољавају да их неко ућуткује, уцењује, људи који верују у идеологију, људи који је неће издати због одборничког места или места у управном одбору ако се придружи супротном табору. Али код нас је управо тако, не само у здравству или образовању, радно место, каријера, глас… све има цену. Покоран или подобан. Свеједно, све што има цену може да се купи.

Тренутно нисте баш покорни, али вам Шарчевић ипак нуди да се у Здравственом центру Лесковац опреми лабораторија и покрене нови институт за генетику при Универзитету у Нишу. Како је до тога дошло?

То је питање за министра. У изјавама каже да ће послати мејл са предлогом. Мејл још није стигао, не знам да ли је послат авио-поштом или прекоокеанским паробродом… Нека направе лабораторију, нека направе институт у Нишу, југу Србије је тако нешто више него потребно, као и саветовалиште за парове или за родитеље са децом која пате од наследних болести… Нажалост, ја после свих ових година у све то не верујем. Волео бих да грешим и да ме разувере. Али моји лични планови су везани за Бостон, а моје наде да свој радни век ипак завршим у специјалној болници у Лесковцу.

Господина министра никада нисам срео. И када је боравио у Лесковцу или Крагујевцу, није ме звао. И то што је сада хтео да ме зове сматрам само политичким потезом, алибијем да каже - ето, ми све чинимо

Већ сте се једном вратили у Лесковац, али сте ипак одлучили да поново одете. Када су почели проблеми који су вас на то приморали?

Годинама не улажемо у науку, Центар зараста у коров, а када сами желите да се бавите науком, онда вас онемогуће. Доставите допис, месецима нема никаквог одговора или стигне одговор од некога ко нема стручност али вам каже - то не може, није по закону. Притом у закону јасно пише да може, па узмете и прочитате параграфе таквој особи, а она узврати - мораћу да проверим. И никада више од ње не чујете ништа.

Проблеми су настали одавно, годинама уназад, са падом критеријума, поштења, морала, промовисањем плагијатора и фалсификатора знања. Видите, када на телевизији пратите пренос из Скупштине, а на киосцима гледате тиражне новине писане веома безобразним језиком, не можете да очекујете профињеност, културу, професионализам и стручност. Вирус који тренутно влада у нашој земљи је вирус који напада људе који изговарају „молим, извини, хвала“и он се преноси бахатим изјавама људи који то себи никако не би смели да допусте.

Недавно сте истакли податак да се у Србији за потрошни материјал по научнику 2011. издвајало 1.200 евра а ове око 250. Да ли то значи да уз морални имамо и озбиљан материјални суноврат?

Поново, мислим да њих наука не интересује, они ће радије подићи фонтану док пожар већ увелико тера људе да напусте куће. Када се планира буџет државе онда се планира где се штеди а где додаје. Ми имамо један катастрофални буџет за образовање и науку, млади научници немају средстава да купе потрошни материјал а у исто време он је код нас много скупљи него на Западу. Како онда уопште да произведу оне прве, прелиминарне резултате који им дају могућност да конкуришу за међународне пројекте, да надграде истраживања и објаве добре радове? То је круг из кога се излази једино ако пребаците радно место у иностранство… Зато не чуди што Србију сваког месеца напусти 4.250 људи. Колико је међу њима научника, колико их је заиста отишло и где су, то нико не зна. Да ли се стратегијом развоја науке може сматрати то што је купљен један цитиран професор, а у плану је још 12. Шта тиме добијамо осим скока на Шангајској листи, како нам је објашњено?

Ништа осим потврде да неко ко толерише куповину диплома мисли да на тај начин може купити и научне радове и побољшати положај на листи. Али и да 13 величанствених заиста пристане да потписује Универзитет у Београду на својим радовима, онда је то прекршај са последицама, јер је међународно друштво научника немилосрдно и мрзи преваре. А то се врло брзо прочује, а ти професори и научници губе свој кредибилитет, углед, име... На крају, могу да изгубе и посао. Политичар не схвата разлику између „професија“. Он може да живи од понављања лажних обећања, а научник који једном слаже неће више живети као научник. Онај ко се озбиљно бави науком, ко је уложио године у њу жртвујући приватни живот, то не би смео себи да дозволи. Али шта ја знам, ако некоме треба само лаптоп, можда је другом потребан усисивач... Боље би било да сада кренемо, можда се чини

кроз уска врата, тежим али поштеним и исплативијим путем који води до побољшања услова и стања науке јер само тако долазимо до повећаног броја објављених радова у угледним научним часописима. Харвард је први на листи, али та институција није од јуче. Од оснивања 1636. стално је у изградњи са циљем да даље школује и привлачи научнике који ће изградњу наставити. Ми не можемо да будемо Харвард, али да смо константно улагали у науку и УБ и остали би данас били много боље котирани и све ово нам не би требало. На крају, научницима и професорима треба дати услове за рад како би на пут извели нову, бољу генерацију научника а ови нову, бројнију и још бољу… Међу младим научницима, на факултету, у средњој школи има толико добре деце, толико квалитета, проблем је што о њиховој будућности одлучује мали број људи без квалитета.

Пад на Шангајској листи је мало покренуо причу о науци и сада имамо најаву „нове буџетске линије“. Шта се тиме добија - купљено боље место или збиља бољи универзитет?

Ако се то и деси - биће краткорочно, седећемо у седамнаестом уместо у 21. реду… Дугорочно ћемо и даље губити научнике који ће боље услове за рад тражити негде другде. И да то потписивање започне, шта је са патентима, могућностима транслације резултата у примену? Ту нас нико неће потписивати.

Да ли вам делује легално да се новац из буџета издвоји за напредак Универзитета у Београду, а да средства не иду Универзитету у Крагујевцу или Новом Саду? Зар то није дискриминација?

Наравно да није легално нити фер према студентима, професорима, научницима из других градова. Али изгледа да власт има своје миљенике, како у науци тако и у спорту, култури.. у свим сегментима. То је та стратегија: дај једног да се пред народом китимо, док остали вену. Покушај би био када би знали ко добро ради, објављује, да ли је у земљи или напољу, да ли га промовисати, да ли хоће да се врати, да ли је могуће понудити му катедру и код куће иако је већ има у иностранству. Али за тако нешто потребна су воља и средства. Верујем да би наши угледни научници, а има их заиста много, радо прошетали поред фонтане, али не верујем да је то разлог због којег би свој радни век наставили у Србији.

Могу ли те фонтане бар да задрже оне који би сутра могли да постану научници?

Нечији одлазак више никога не чуди. Добио сам више порука од људи који кажу да жале али и разумеју мој одлазак. Недавно је објављено да 70 одсто младих жели да оде, а сигуран сам да већи број родитеља види судбину деце негде другде. То је страшна и поражавајућа чињеница за земљу која све више стари и нестаје, а уједно и сурова чињеница која нам говори да нешто погрешно радимо.

У том налету „потребни су нам научници“званично је испољена жал због вашег одласка од стране неколико напредњачких функционера. Да ли збиља жале имајући у виду да вас за то време, у провладиним таблоидима, њихови сателити блате и тврде да сте „лицемер“који узима плату у Крагујевцу док ради на Харварду?

Синоними за лицемер су препреден, дволичан, прорачунат, неискрен… Када неко прича о лицемерју других игноришући законску чињеницу о плаћеном одсуству, а у исто време ћути на корупцију, афере, криминал, сиромашење земље, продају и уништавање природних ресурса, тетку из Канаде… то је лицемерно.

Осим да сте „лицемер“прозвани сте и да нисте патриота јер нећете да радите за своју земљу и то, како је рекао Марио Спасић, сада када се побољшавају услови за науку...

Ако су то рекли Марио Спасић и таблоиди онда значи да сам нешто добро урадио. Али, донекле се слажем, а то је да свако треба да ради за своју земљу. Док сам радио и у Немачкој, Енглеској и Шпанији увек сам наглашавао одакле сам. Када сам се на врхунцу каријере вратио у Лесковац таквима нисам био добар - да је добар не би се вратио. Сада када сам отишао након вишегодишњег чекања, опет нисам добар. Зато се и не слажем са другим делом изјаве дотичног да се услови за науку код нас побољшавају. Горе поменути бројеви су не само на мојој, већ на страни свих оних који желе да се баве науком у Србији а не могу. Некоме је изгледа патриотизам изговор за блаћење политичких неистомишљеника.

Већ годинама падају критеријуми поштења, морала, промовисањем плагијатора и фалсификатора знања. Неко ко толерише куповину диплома мисли да на тај начин може купити и научне радове и побољшати положај на листи

Рекли сте да вас у Лесковцу више ни пријатељи нису поздрављали на исти начин јер су се плашили локалних моћника. Како то да за Лесковац нисте били довољно добри а јесте за Харвард?

То је тужно али то је наша свакодневица. Поготову приметна у малим местима. Када сам хтео да урадимо промоцију романа, ниједна од јавних установа у Лесковцу се није усудила да ми уступи простор. Све је било заузето, нема слободних термина, исти изговори као недавно Балашевићу у Нишу. Без обзира на то, Лесковац је мени и даље најлепши и најдражи град на свету, и ако се вратим, једино тамо.

Недавно је објављено да 70 одсто младих жели да оде. То је страшна и поражавајућа чињеница за земљу која све више стари и нестаје, а уједно и сурова чињеница која нам говори да нешто погрешно радимо