ЈУНАКИЊА НАШЕГ ДОБА

Да ли партијска леђа штите деканку Филолошког факултета од сумњивих коруптивних пракси, кршења закона, плагијата, непотизма, финансијског стимулисања мање групе привилегованих чланова колектива и препоручују је за још један декански мандат

На Филолошком факултету у Београду сигурно има запослених који сматрају да је деканка Љиљана Марковић одличан доносилац одлука. Ако је веровати прошлогодишњем извештају Државне ревизорске институције, могу се набројати на прсте једне руке. Наиме, према тамо објављеном анонимном списку примања запослених у 2017. години, петоро најплаћенијих радника на овој високошколској установи имали су нето годишња примања у износу од 5.900.776, 5.896.220, 4.048.420,

3.863.968 и 3.582.585 динара, односно просечна месечна примања од 491.731, 491.351, 337.368, 321.997 и 298.548 динара. Упркос законској обавези, деканка Марковић није отварала више пута тражену расправу на Наставном већу ФФ поводом ових сазнања, игноришући чланове 15 и 16 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Професор Радивоје Микић је 11. јуна упутио и званичан захтев да се обелодане имена „милионера са Филолошког“, а одговор није изостао. На то може да

одговори само ДРИ, гласио је, што је у упадљивој супротности с оним што је крајем маја за Блиц изјавио генерални државни ревизор Душко Пејовић: „Нама закон забрањује да делимо информације стечене у поступку ревизије. То је питање за факултет, ко су ти људи који су приходовали тај новац.“

„У извештају се види и да ауторски хонорари, за које се не наводи по којем су основу исплаћивани, у неким случајевима премашују основну плату чак и двоструко. Пошто није враћен у буџет, нити употребљен да

се смање школарине или повећају плате свих запослених, вишак новца из буџета је завршио у џеповима једне мање групе привилегованих чланова колектива, блиских деканки и деканском колегијуму“, каже за НИН професор Саша Модерц, један од оних из групе запослених који су се успротивили махинацијама.

Нису ни астрономско високе плате појединаца једини бројчано мерљиви повод за сумње у коруптивне праксе. У извештају ДРИ недвосмислено стоји да је факултет у 2017. ненаменски из буџетских средстава потрошио 1,5 милион евра, а тако „уштеђен“новац из властитих средстава отишао је незнано куда. Финансијски извештај за 2018. годину, који је објављен на сајту факултета, не приказује све расходе, па је тешко утврдити у које је сврхе било уплаћено 3.175.000 евра.

Иначе, Љиљана Марковић на ФФ обавља неколико функција – декана, продекана за финансије, с краћим прекидима, још од 1986, в. д. шефа рачуноводства, управника Центра за докторске студије и управника Центра за студије Азије. Такође је кандидаткиња за још један декански мандат. Индикативно је да је само 2015. о трошку факултета учествовала на чак 14 конференција, од Шпаније, Француске и Аустрије, преко САД и Турске, до Португала и Јапана. Последњу дестинацију је донекле и могуће правдати, будући да је од 1976. запослена на Катедри за јапанологију.

Такође има дугу историју веза с политичким партијама. Пре 13 година, Савет министара СЦГ ју је кандидовао за амбасадорку у Јапану. Кулоарска шапутања указивала су да је пресудни утицај извршио Велимир Илић, лидер Нове Србије, чија је Марковићева била чланица. Међутим, Блиц је тада из НС добио анонимни коментар да Марковићева „није долазила у странку од тренутка када је постала блиска Карићу“. У исто време када је обављала функцију продекана за финансије ФФ, била је деканка Факултета за менаџмент при Универзитету БК. Потом је била блиска демократама, а оставку на место одборнице Скупштине града Београда на листи СНС поднела је крајем јуна 2019, тек након што ју је ректорка БУ Иванка Поповић и званично опоменула да Статут Универзитета у Београду (УБ), у чијем је доношењу Марковић и сама учествовала, деканима забрањује обављање друге јавне функције. Узгред, није постала амбасадорка у Јапану, јер је Влада далекоисточне земље одбила да јој да агреман.

Повода за опомену из Ректората није мањкало. Први је био чињеница да Статут ФФ није усклађен са Законом о високом образовању и Статутом БУ. Професорка Тања Поповић предочава да усклађивање ових документа ни након опомене није текло како је законом предвиђено.

„Предлог новог статута није донела легитимно изабрана Статутарна комисија, него анонимна ’Стручна радна група’, док је катедрама остављено само десет дана да дају своје примедбе на предлог Статута. Рок је продужен тек на захтев Катедре за српски језик и Катедре за српску књижевност, па се на изради новог предлога Статута још увек ради“, каже она за НИН.

Макар је усвојен нацрт Статута ФФ, и то у последњој недељи августа, али опет није могло без проблема. Појединим члановима Статутарне комисије позив за седницу је упућен свега два сата пред њено одржавање, због чега су председник Статутарне комисије и још један њен члан најавили оставке за други септембар. Тада је такође једна трећина професора предала званични захтев да се поступак избора декана понови и спроведе тек након законитог усвајања Статута. С истим захтевом за законитошћу рада су већ наступиле четири највеће катедре ФФ: Катедра за српски језик са јужнословенским језицима, Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, Катедра за англистику и Катедра за германистику.

Други повод за опомену из Ректората била је чињеница да је стари Савет ФФ радио све до јуна 2019. године, иако му је мандат истекао још у септембру 2017. године. Реч је о главном управном органу установе и телу које доноси све прописе везане за финансије и које контролише прилив и одлив новца. Самим тим је одобравао све деканкине финансијске извештаје. Трећи се тицао легитимности деканке и кандидата за то место, а четврти је био ускраћивање тајног гласања на Научно-наставном већу, што ФФ чини јединим факултетом на БУ где не постоји тајност гласања за избор декана.

Иако је на ФФ запослена од 1976. године, њено даље научно усавршавање није било из филологије. Тако је, рецимо, магистрирала на делу Азаве Сешисаија, јапанског политичког мислиоца из 19. века, а у Јапану је докторирала на тему „Економски аспекти малих и средњих предузећа у развојном искуству Јапана и Југославије“. Од 2010. је била ментор за 14 докторских

Љиљана Марковић обавља неколико функција – декана, продекана за финансије, с краћим прекидима, још од 1986, в. д. шефа рачуноводства, управника Центра за докторске студије и управника Центра за студије Азије

дисертација, чије теме варирају од чисто граматичких, преко књижевних и социолошких, до оних којима је место пре на ФЛУ. Издвајају се она о јапанском авангардном сликарству 60-их и 70-година прошлог века, као и „Културолошке особености Филипина у шпанском колонијалном периоду“, теме које очигледно нису у вези с јапанским језиком и књижевношћу. На докторским студијама држи наставу из чак 13 предмета, макар званично, а затражила је и доакредитацију за још четири.

Као нарочит проблем се указује вероватно највећа омашка у академском писању – фантомске библиографске одреднице. Наиме, Љиљана Марковић у званичној библиографији, доступној на сајту ФФ, наводи шест научних монографија чији је једини аутор и више монографија у којима је потписана као коаутор. Многе од њих је немогуће наћи.

„Увидом у Кобис, електронски каталог Народне библиотеке Србије, обавештавамо се да ниједна од тих шест монографија, као ни четири у којима је коаутор, не постоје ни у једној библиотеци у Србији, па чак ни у једној библиотеци Филолошког факултета, који је наводно и издавач значајног броја тих наслова. Штавише, у Кобису пише да су то дезидерати ФФ, тј. књиге које овај факултет жели да набави“, предочава за НИН професорка Душка Кликовац.

Које су то књиге којих нема ни факултет чија је деканка уједно њихова тобожња ауторка? Можда зна извесна Гордана, овлашћена библиотекарка која их је уносила у Кобис. Наши извори тврде да је реч о Гордани Ђоковић, асистенту и докторанду Александре Вранеш, бивше деканке ФФ и најближе сараднице Љиљане Марковић, која је од 2002. до 2010. године радила у НБС. Иста особа је у списак деканке Љиљане Марковић у оквиру Кобиса уносила и књиге чији су аутори друге особе с истим именом и презименом – једна песникиња и једна андрагошкиња.

Поред наизгледног присвајања туђег интелектуалног рада, чини се да је деканка радила и на стварању мреже непотизма, узвраћених услуга и незаслужених ползи. На основу библиографија се да закључити да јој је сапутница на поменутих 14 дестинација била Александра Вранеш, иначе бивша деканка у два мандата и професорка на Катедри за библиотекарство, вероватно о трошку факултета. Љиљана Марковић била је њен продекан за финансије.

„Један пример такве, сада већ уобичајене праксе на ФФ, јесте Марко Грубачић, син бившег декана, академика, професора Слободана Грубачића. Млади Грубачић је по образовању вајар, с мастером из библиотекарства који је добио код Александре Вранеш, и докторатом који је одбранио код Љиљане Марковић. Док му је отац био декан, он је примљен на предмет Историја азијско-пацифичке регије – који дотад није постојао на ФФ, као ни ужа научна област Оријенталистика, за коју је биран“, предочава за НИН професорка Адријана Марчетић.

Када је Министарство просвете наложило да се одлука о избору Марка Грубачића укине јер није у складу са Статутом ФФ, факултет је променио Статут и у њега убацио Оријенталистику као посебну научну област. Недуго потом, деканка и Марко Грубачић су објавили заједнички рад под насловом „Етика научног рада“.

С друге стране, новинарска етика подразумева обе стране приче. Покушаји да ступимо у контакт с деканком ФФ били су неуспешни. Недуго након што је део наставног кадра почео да

указује на правне и финансијске малверзације унутар ФФ, на заједничку мејлинг листу су почели да стижу мејлови чије ћемо исечке овде објавити. Једног од њих је потписало Удружење „Да Курта и Мурта, који су гори од ових, не дођу на власт“.

Мејлови су крцати оптужбама да ширење гласина, које, „истините или лажне, озбиљно руше наш углед“, служи одбијању студената и њиховом усмеравању ка приватним факултетима. Ту и тамо промичу оптужбе да предлагање „тајног кандидата“за следећег декана ФФ-а води ка „грабљењу власти без легитимитета, подривањем и кукавички“. Професори који су се нашли на мети чашћавани су различитим квалификацијама: „вечити анонимус жељан славе и новца“који има везе с масонима, „неуспели непотиста“породично повезан с усташким покретом, „вишеструки прелетач, неспособни руководилац, брутални испитивач, нарцисоидни тип који своју слику ставља и на насловну и на последњу корицу књиге“, „бескрупулозни каријериста, промотерка моторних тестера и вешала“, те „ноћна мора студената“и „мрзитељка других професија“.

У светлу ових цитата нарочито цинично звучи жал што је „крајње непријатна и непримерена електронска комуникација“довела до „низа злонамерних, болних и ружних личних увреда“. Овај заокрет је могућа последица контакта којег је деканка Марковић наводно успоставила с једном пи-ар агенцијом како би се спровело организовано оцрњивање професора који су одлучили да се супротставе правном и финансијском колапсу ФФ. Будући да је та агенција одбила понуду, могуће је да је саветовала (не)потписнике писама да мало умире перо.

О милионима загубљеним по неколицини џепова и даље ни реч.

Oставку на место одборнице Скупштине града Београда на листи СНС поднела је крајем јуна, тек након што ју је ректорка БУ Иванка Поповић и званично опоменула да Статут Универзитета деканима забрањује обављање друге јавне функције. Узгред, није постала амбасадорка у Јапану јер је Влада далекоисточне земље одбила да јој да агреман

У извештају ДРИ недвосмислено стоји да је факултет у 2017. ненаменски из буџетских средстава потрошио 1,5 милиона евра, а тако „уштеђен“новац из властитих средстава отишао је незнано куда