НАУКА ПРЋИЈА ВЛАСТОДРЖАЦА
Иако је двотрећинска већина Научног већа Института за нуклеарне науке Винча желела др Златка Ракочевића за директора, испоставило се да је др Снежана Пајовић, блиска претходном руководству које је у црно завило ову институцију, подобнија властима
Када је пре седамдесет и једну годину основан Институт за нуклеарне науке Винча, смештен је на далеку периферију престонице и окружен бујним парком, да се научници сачувају од хаоса свакодневице, како би могли неометано да размишљају. Актуелне власти патентирале су нови приступ: желе да заштите винчанске научнике од њиховог властитог мишљења.
Овако др Златко Ракочевић, од ове среде бивши в. д. директора, тумачи став Министарства просвете, науке и технолошког развоја да „сугерише“шесточланом Управном одбору Института да се оглуши о двотрећинску вољу Научног већа, опредељену за њега као директора. Па да УО на гласању испостави пет белих листића, а затим и да именује „свог кандидата“за вршиоца дужности руководиоца
наше најважније научне установе. Тако је у среду дошло до формалне примопредаје дужности између Ракочевића, жељеног од колектива, и др Снежане Пајовић, подобније властима, али и блиске претходном руководству које је „у црно завило“ову научну институцију. О суноврату Винче под управом Милице Марчете Канински месецима су брујали медији, наносећи штету угледу и установе, и науке.
Јер, нико се од посленика „седме силе“није бавио винчанским научним дометима, већ афером чији је главни актер био муж тадашње директорке, Славко Карић. Њему није била довољна плата од 270.000 динара коју му је доделила супруга, већ је морао да прима мито, зашта је подигнута оптужница, а Карић био у притвору.
Иако су запослени у Винчи континуирано скретали пажњу Министарству на мобинг и друге мере застрашивања које је Марчета предузимала, оно није реаговало, као да му све то иде наруку. Директорка је ипак поднела оставку понукана мужевљевим изгредом, а за в. д. директора постављен Ракочевић, да улије лажну наду, како се испоставља на основу развоја ситуације.
Шта власт има од контроле установе науке, питаће се неупућени. Па, контрола у овом случају нема само идеолошку димензију, већ и крајње практичну природу: по новом Закону о науци који је ступио на снагу пре месец дана, директор институција постаје „господар живота и смрти“, како објашњава Ракочевић. Кроз контролисани институт в. д. директора, свеколиким српским, па и научним бићем, господариће они из најужег државног врха, показује раширена домаћа пракса у којој све постаје прћија властодржаца.
У светлости описаног односа снага, онај парк с почетка делује још сврсисходније, у смислу одбране аутономије институције коју гарантује и припадност Београдском универзитету. Парк је део шуме падина Авале до које не допиру звуци цивилизације. По њему су плански распоређене лабораторије, док је у центру научне колоније Управна зграда.
Некада, још док је Винча имала нуклеарни реактор, круг је чувала војска и полиција, а данас се у њега улази уз строги скенер пропусница. У међувремену, од Винче су се отцепили Нуклеарни објекти Србије, али није пронађено решење за одлагање нуклеарног отпада, већ се и даље складишти у кругу Института, у једном од времешних хангара.
Од спољашње скромности винчанских објеката, махом у служби науке, иако Институт има и комерцијалније погоне, непристојно одудара већ сам улаз у Управну зграду. Раскошан је и налик, рецимо, антреима престижних приватних клиника. За времена бивше директорке Марчете, између тог новопеченог луксуза који је она и увела, и обичног (научног) пука, физички је постојао зид, како не би дошло до мешања „изабраних“и осталих.
Да л’ због зида, или чега другог, тек, колектив је био подељен на две струје, за и против Марчете. Противна унижавању науке у корист личног маркетинга и богаћења директорке, била је већина, укључујући и др Зорана Ракочевића. Његов је понос Лабораторија за атомску физику коју је унапредио да буде у рангу прве четвртине оваквих установа у свету, док га од кабинета претходнице, где је привремено столовао, облива срамота.
Огромни сто од птичјег јавора, веома ретког и скупог дрвета, иде му на живце, слично је и са изгланцаним подом просторије величине буржоаског стана, примеренијим неком мафијашком босу, него директору научне институције, како Ракочевић примећује. Оног дана кад се прихватио в. д. функције, на предлог колега и УО Винче, „као да се добровољно бацио у септичку јаму“. А није човек без искуства, већ је био генерални директор Института, много пре но што је установа кренула низбрдо.
Ракочевићеву жртву (бацања у сенгруп) прихватило је и Министарство, а заправо га искористило да среди стање у фирми. „Имајући у виду реаговања јавности око дешавања у Институту за нуклеарне науке Винча, а која су медијски пропраћена, као и оглашавање појединих запослених у Институту, молим Вас да, као вршилац дужности директора Института Винча кога је именовао Управни одбор, предузмете све потребне мере и активности да се ситуација стабилизује...“, поручио је Ракочевићу министар Младен Шарчевић.
Иначе, како колају гласине, министар је лично више заинтересован за просвету, приватне школе и дуално образовање, док се науком бави државни секретар Владимир Поповић. Из тог разлога, научни колектив Винче баш њега маркира као главног замешетеља новонасталих прилика.
У сваком случају, Ракочевић је „предузео мере“, и за шест месеци стање се стабилизовало, али не на начин који би одговарао министарству. На чело свих (сем једног) одсека дошли су демократски изабрани људи у које остатак има поверења. Враћена је правна служба и шеф рачуноводства, укинути у доба Марчете као вид „излишне“контроле, реорганизација се десила и у платама, па администрација више није доминирала. Чак је и онај зид што је делио касте срушен. Винча је поново кренула у смеру развоја науке, што је тамошњи труст мозгова препознао, фаворизујући Ракочевића приликом избора за директора.
У циљу бољитка услова рада, он је, како каже, захтевао од министарства да 20 младих доктора наука из Винче, добије уговоре о сталном запослењу, уместо хонорарних, економски и на сваки други начин понижавајућих. Затражио је и да Нуклеарни објекти Србије коначно поднесу деобни биланс, да се види шта је чије. Молио да неко из Института учествује у кориговању новог закона о науци подзаконским актима, што се није догодило, као ни било шта од претходног.
У склопу синдикалне борбе, још је раније инсистирао да се смени Управни одбор Винче јер занемарује своју примарну функцију (добро плаћену, са 50.000 динара месечно по члану), зарад што топлијих односа са властима и бившим руководством.
Срећом по мир власти, ближио се крај Ракочевићевом в. д. мандату, па је расписан конкурс за директора, на који се осим њега пријавило још три кандидата, блиска претходној гарнитури. Незапамћено у историји Винче, за Ракочевића је гласала двотрећинска већина Научног већа већ у првом кругу, па се од Управног одбора очекивало да јасан став струке усвоји.
Уместо тога, како рекосмо, пет од шест чланова УО бојкотовало је избор Ракочевића белим листићима, што је преседан и „феномен сам за себе“, како каже екс в. д. Шести глас био је за њега, недовољан да се спроведе жеља запослених који су покренули онлајн
Кроз контролисани институт в. д. директора, свеколиким српским, па и научним бићем, господариће они из најужег државног врха, показује раширена домаћа пракса у којој све постаје прћија властодржаца
петицију и издали јавно саопштење, исказујући револт против ниподаштавања става струке.
Међутим, на све те апеле надлежни се нису осврнули, наставивши са спровођењем свог наума. Па је на седници УО наредног дана (у петак), требало да буде објављено име новог в. д. по мери владајуће номенклатуре, и без поништавања конкурса, али је група од 50-ак винчанских истраживача реаговало протестом. Носили су транспаренте са натписом „Црвени картон за Управни одбор“, и у рукама речито држали црвене листиће.
„Потом смо ушли на седницу са идејом да члановима УО аргументујемо да је рад у условима принуде и наметнутог директора, практично немогућ“, објашњава др Жељко Шљиванчанин, дописни члан САНУ и научни саветник Винче.
Аргументација је трајала неко време у натегнутој атмосфери, док на крају чланови УО нису попустили и признали зашто им смета Ракочевић. Наводно, он „није успоставио ефикасну комуникацију са Министарством“. „За комуникацију су потребне две стране, а она је изостајала управо из смера државне управе“, како наглашава Шљиванчанин.
Седница у Институту је затим прекинута, да би се наставила у просторијама министарства. Ту није било никог да спречи именовање Снежане Пајовић, пет је чланова гласало за практично Владин предлог, један је био уздржан, а један члан није ни гласао, иако је био присутан.
Сви покушаји НИН-а да ступи у контакт са члановима Управног одбора Винче, изродили су неуспехом, па преносимо саопштење које је издало Министарство поводом оглушавања УО о вољу научника. „Поједини истраживачи нису упознати са процедуром избора директора и улогом научника у истој. Научно веће је научни орган института и оно само даје мишљење управном одбору о кандидатима који су се пријавили на конкурс за директора. Сваки истраживач има право да изражава своје мишљење путем петиција или на било који други начин, али ће се Министарство просвете, науке и технолошког развоја у свом раду држати Закона о науци и истраживањима и процедуре избора директора која је дефинисана овим законом“
У даљем тексту, изражена је вера да ће Винчу „у наредном периоду водити научник са респектабилним референцама, како у науци тако и у управљању“. Исказана је и нада „да за Институт долазе бољи дани“, те речено и „да нема никаквог разлога за забринутост истраживача“. Да би на крају Министарство устврдило да је „развој Института Винча један од важних ослонаца развоја наше науке“.
Да ли је то наука за коју се бори фалсификованим докторатима на лажним универзитетима, постављају верске вође на чеоно место скупштинског Одбора за дату делатност, хвали светским успесима упркос јадним условима и неулагању? Или нека друга, овде заборављена?
Одговор можемо наћи у недавном потезу председника Вучића. Чим је чуо од чувеног математичара, професора Стојана Раденовића да би Србији боље ишло по питању науке кад би стимулисала иностране научне раднике да своје радове потписују са нашим Универзитетом у адреси, а чиме би се додатно побољшао статус нашег Универзитета на Шангајској листи, Вучић је наложио министру Шарчевићу да издвоји посебан део буџета за ову намену. Што му дође као да платиш неком да полаже испит уместо тебе.
Кад се Ракочевић прихватио в. д. функције, на предлог колега и УО Винче, „као да се добровољно бацио у септичку јаму“. А није без искуства, већ је био генерални директор Института, пре но што је установа кренула низбрдо