ВЛАДИМИР ВЕЛИЧКОВИЋ

(1935-2019)

Била је година 1965. а славни француски министар културе Андре Малро је отворио Париски бијенале и пажљиво одгледао радове представника тадашње Југославије Владимира Величковића, Жике Туринског и Јанеза Бољке. Београдски архитекта Владимир Величковић добио је прву награду. Тим поводом су се Турински и он прописно напили. Жика ни први ни последњи, Влада први и последњи пут.

Све што је потом уследило звало се успех - стотине изложби, велике награде и признања, слике код највећих светских колекционара, бројне монографије... Његовом оцу Душану је после самосталне изложбе у Музеју модерне уметности (Бобур још није постојао) било коначно јасно да има сина архитекту са дипломом, али да је сликарство Владин једини избор. Мајка Ленка, београдска дама о чије друштво су се многи отимали, од самог почетка безрезервно је (за разлику од врло скептичног оца) подржавала Владину жељу коју је на крају и остварио - да буде сликар. Отишавши у пензију, посветила се сређивању биографског и библиографског материјала свог сина, пописивању и архивирању свега што је урадио.

Српски и француски академик, угледни професор на престижној ликовној академији у Француској, Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts, власник француске Легије части, оснивач фонда Владимир Величковић који додељује годишњу награду за најбољи цртеж уметницима млађим од 40 година (новац од Величковићеве националне пензије)... овај сликар је својим делом задужио ликовну уметност 20. века.

А неке слике из детињства које је заувек упамтио, ређао ми је једног дана током једног од разговора који чине мој драгоцени професионални багаж. Као дечак нашао се тог 27. марта 1941. године код Народног позоришта у маси која је узвикивала чувену паролу „Боље рат него пакт“. Био је леп пролећни дан. Затим, 6. априла

исте године улетела је бомба (и није експлодирала ) у подрум у који се са породицом склонио. Прашина, вриска, плач. Уследила је бежанија, напустили су Београд, а Влада своју светлоплаву собу. Потом нешто школе у природи, пад са првог спрата, чекрк бунара који му је сломио зуб (остао је такав, сломљен, целог живота), опет бомбе, теписи на Београд. Најзад ослобођење, октобар 1944. године, вриштање каћуша, партизани и Руси (носили су металне оклопе, а и обавезну флашу), запаљен тенк код биоскопа Јадран и непокретна угљенисана тела са упаљеним свећама крај прстију. Вероватно су снага и бруталност ових догађаја-слика потиснуле све друго што би могло да буде сећање једног детета. А после рата: „Дружили смо се, учили, играли фудбал, боси са крпењачом, а ја сам трчао на 100 метара у Црвеној звезди, шетали смо по штрафти и, наравно, били ужасно романтично заљубљени. Грамофон је био реткост, радио нешто мање, ишло се на Коларац - Београдска филхармонија, Жика Здравковић, Оскар Данон, Зденко Марасовић, џез, Војкан Симић, Младен Гутеша, Миле Павловић Слина и Душко Гојковић, Нада Кнежевић је била наша Ела Фицџералд, а Џими Станић скоро бољи од Синатре и Дина Мартина. Оскар Питерсон, Луис Армстронг, Modern Jazz Quartet, и ко све још, сви су нам долазили, Ив Монтан и Жерар Филип у Сиду са Француском комедијом, Вивијен Ли и Лоренс Оливије. Дуга је листа, сећања су јасна, а било је и чега се сећати. Читало се, ишло се на Саву, у Кинотеку, Ејзенштајн... а и

Бал на води. Позориште, опера, балет београдски, фантастичан у то време.“

Почело се и са изложбама, незаборавне скулптуре и цртежи Хенрија Мура у Цвијети Зузорић, Делакроа (није га много волео) у Етнографском музеју, а често је посећивао удовицу Петра Добровића, која му је вадила из блокова Петрове цртеже и храбрила га у његовим почецима цртања и сликања.

Славна уметничка група Медиала била му је одскочна даска, пре свега за излагање, али је његово присуство унутар групе било веома периферно. По својој оријентацији или ликовној поетици био је ближи тадашњој Медиали, него рецимо, тада противничкој групацији енформелиста. Али, ту се прича зауставља. Групе, чланства, партије, никада нису били његова опција. Чак и његово припадништво наративној фигурацији овде је исто тако периферно: „Једанпут сам био ту, други пут нисам и добро је што је тако. Квалификације припадништва неком покрету су, пре свега, олакшица и поштапалица за оне који о томе пишу, покушавају да вас тумаче и као индивидуу и као групу.“

Пратио га је успех, а он сам је имао велики проблем да то објасни. Једном ми је овако одговорио: „Нема релативнијег појма од успеха. Код нас, а можда и негде другде, постоји глупава тенденција да се проглашавају извесни ‘у првих десет’, у ‘првих сто’ , па зашто не и у ‘првих милион’. Веома је тешко, скоро немогуће, установити (ради се о посленицима речи, звука, филма, слике… да не дуљимо), било какву ранг-листу када је о креативцима реч. То није тенис: топ 10, топ 100. Иза њих стоје прецизни резултати, победе, порази. Успех чини читав низ података о једној индивидуи, читаност, гледаност, слушаност… где, како, какав одјек све то има, итд. А што се прижељкивања успеха тиче, никада ни у једном тренутку нисам помишљао о успеху као циљу.“

Није имао ни перо ни четку у руци сваког дана, и није се држао оне Леонардове ниједан дан без црте, али му је било важно да буде у атељеу. Говорио је: „Док трајем и док радим, нема паузе“

За Владу се знало да ради, да не престаје да планира изложбе, путовања са пријатељима, да се одмара само лети кад дође на Јадран, али никада није могао да ленчари. Мит о сликару боему био је тако далеко од њега: „Кад погледам уназад, чини ми се да једноставно нисам имао времена (ах, то време!) за било који вид боемије. Вероватно сам и нешто пропустио, али боемија, бар онаква како је ми замишљамо, одавно је престала да буде неки важан фактор у смислу стварања извесне егзистенције на уметничком, креативном плану. (Пикасо није ни могао да буде боем с обзиром на то да боеми живе ноћу – он је ноћу радио).“

Једном смо, пре двадесетак година, Нада Поповић Перишић и ја биле у посети код Владе у његовом атељеу у Улици Владимира Иљича Лењина у једној бившој фабричкој хали у радничком кварту Париза, далеко од његовог стана. Водио нас је на ручак у неки раднички ресторан у близини и објашњавао како је идеално што је његов атеље тако далеко, далеко од сваког намерника који би, кад нема шта да ради, свратио да поседи. Владимир Величковић је ту радио сваког дана, цео дан. И тамо је био најсрећнији. Није имао ни перо ни четку у руци сваког дана, и није се држао оне Леонардове ниједан дан без црте, али му је било важно да буде у атељеу. Говорио је: „Док трајем и док радим, нема паузе.“

Много је дуже Владимир Величковић живео у Француској него у родном Београду. Господског понашања, био је најбољи изданак грађанског света у коме је поникао и формиран. У свему га је деценијама пратила супруга Маристела, преводилац, мајка њихових синова, уметника Вука и Марка, који су им подарили тројицу унука. И када сам га једном питала по чему је био Француз, шта су му остале особине Београђанина, готово љутито је узвратио: „Побогу! Па, ја нити могу нити желим да будем Француз. Ја сам дубоко укорењен као Југословен и такав ћу остати до краја живота. Дубоких корена сам и Београђанин, што подразумева и да сам Србин. Када ме неко пита како се осећам чији сам, ја имам увек исти одговор: Ја сам југословенски сликар који живи и ради у Француској. Допадало се то некоме или не!“