Америчка паника
Глобалним суперсилама је одувек било болно суочавање са сопственим релативним опадањем и изазивачима у наглом успону. Данас су САД у таквој ситуацији у односу на Кину. Пре 150 година, империјална Британија суочавала се са сличном конкуренцијом у виду Америке; у 17. веку, Холандија је била та која је била суперсила, а Енглеска њен изазивач. Историја сугерише да би глобалне суперсиле требало да се фокусирају на меко приземљење, укључујући сарадњу с вероватним наследником, како би осигурале да и након што њихова дотадашња доминација буде окончана заузимају комфорну позицију у светским оквирима. Нажалост, председник Доналд Трамп није историчар, а његов некохерентни, конфронтирајући однос према Кини могао би да нанесе озбиљну штету дугорочним интересима САД, пише у тексту за Project Syndicate Бредфорд Делонг, професор економије на калифорнијском Беркли универзитету и бивши помоћник министра финансија у администрацији Била Клинтона.
Попут Британије и Холандије пре ње, Америка се сада суочава са силом у успону - самоувереном, амбициозном земљом која има више становника од ње, гладна је богатства и глобалног престижа, и верује да је судбински предодређена да заузме место актуелног хегемона. И осим уколико нешто много не крене по злу, континуирани успон тог изазивача је практично осигуран.
Неизбежно, ово води конфликтима. Надолазећа суперсила жели већи приступ тржиштима и интелектуалној својини него што је актуелни владар спреман да јој омогући. А оно што садашња доминантна сила не препусти милом, изазивач ће покушати да сам узме. Осим тога, суперсила у успону жели ниво утицаја у међународним телима у складу с фундаменталном моћи којом ће располагати у време наредног нараштаја, не у складу с тим колика је она данас. Шта је онда актуелном хегемону чинити?
Данашњи креатори америчке политике много би могли да науче проучавањем понашања Холандије и Британије у време када су се те земље као глобалне суперсиле припремале за меко приземљење. Требало би да прочитају и Изворе совјетског
понашања, чланак америчког дипломате Џорџа Кенана из 1947, у коме је заговарао политику обуздавања Совјетског Савеза.
Три Кенанове поенте се истичу. Прво, писао је он, креатори америчке политике не треба да паниче, већ схвате да је у питању игра на дуге стазе. Друго, САД не треба да покушавају да СССР обуздају унилатерално, већ да окупе широку коалицију која би се с њим конфронтирала, супротстављала му се и по потреби га кажњавала. Треће, САД би требало да се искажу у најбољем светлу, јер ће, све док се битка између америчког и совјетског система буде водила мирним средствима, слобода и просперитет на крају односити превагу.
Но, откако је преузео дужност председника, Трамп континуирано игнорише овакве савете. Уместо да пажљиво игра дугорочну игру с Кином, Трамп, рекло би се, паничи. А Кини и свету је то у све већој мери јасно, пише Бредфорд Делонг.