Иван Клајн
Пошаст које нема
Три дана пре краја августа, у свима знаној рубрици „Међу нама“, „Политика“је објавила допис једног београдског адвоката који се жали да су „електронски и штампани медији“у Србији „преплављени кроатизмима“. To му дође као нека мала тачка симетрије у односу на оне силне прогоне „србизама“које већ деценијама слушамо из Хрватске, а последњих година и из БиХ и Црне Горе.
Светски слависти се слажу да се на територији бивше Југославије, са изузетком Словеније и (Северне) Македоније, говори ЈЕДАН јужнословенски језик око чијег имена се никад нисмо сложили, али који у четири новостворене државе има варијанте које не ометају међусобну разумљивост. У свакој од тих држава добио је национално име и у свакој су штампани посебни речници, граматике, правописи, уџбеници који се продају искључиво на домаћем тржишту, јер ван националних граница нису никоме интересантни, онако као што ниједан Американац не би куповао британско-амерички речник, или Немац аустријскo-немачки. У државама као што су ове на Балкану, политичари сматрају да независна држава треба да има не само своју територију, своју историју, свој народ и своју власт, него и свој засебан језик. Отуда алергија на сваку реч која се чини позајмљена од суседа, била потребна или не.
Ево примера на које се жали поменути читалац „Политике“. Као први пример наводи се редовна употреба речи помак, која је наводно „потпуно истиснула из употребе“именицу напредак. Ту су затим пошаст („широм Србије“, тврди он, „мало ко зна шта та реч значи“), одабир уместо избор, промишљати уместо размишљати, придев упитан и његов антоним неупитан (не каже се како би требало да гласе на српском), утемељен и неутемељен (прави Србин, наводно, рекао би само основан и неоснован), одгодити уместо одложити, потцртати (ваљда уместо подвући), запрека (ваљда уместо препрека или сметња). На крају су наведене и речи које сви осећамо као кроатизме, али које некима више сметају а некима мање: гледе, становито, позорност, недвојбен, понукати, благдани, изнимно, учинковит, значајка, угођај, дужносници, судионици... Kроатизмима, штавише, читалац сматра и „језичке бесмислице, односно поштапалице“свако мало, свашта нешто, шта год, како год. У следећем броју преиспитаћемо оправданост ових жалби.